Arhipornografija u Skoplju: Bizarnost, laži i memorijske kartice

Aleksandar Makedonski koga su u antici zvali Konjanik na konju
Aleksandar Makedonski koga su u antici zvali Konjanik na konju

Nakon celovečernjeg desetosatnog puta do Skoplja i proslave Nove godine u vozu koji je u tom trenutku bio u Velikoj Plani, oko sedam sati ujutro 1. januara 2013. godine voz je izdahnuo i ostavio nas na železničkoj stanici.

Mamurni i blentavi, krenusmo da tražimo naš hostel te nakon dvadesetominutnog hodanja shvatismo da idemo u pogrešnom smeru. Vratismo se do železničke stanice i malo tu i tamo – a blizu, hostel je nađen. Međutim, problem beše što ne mogasmo odmah ući u nj jer nije bilo mesta, a rezervacija nam je važila tek od podneva, tako da ostavismo stvari u predvorju i krenusmo u šetnju.

Opština Centar u Skoplju

Stigli u Skoplje, desno od livade je hostel

Laka skoka bejasmo na obali Vardara, te se zaputismo uz obalu do suvoga centra. Već pri izlasku na reku videsmo dizalice i skele u daljini, ali kako smo stali približavati se istima, tako nas poče obuzimati smeh, neverica, smeh, neverica – što je sve kulminiralo tzv. transferom blama.

Idemo redom.

Vaš pripovedač vičan spisateljstvu, aoristu i boemiji ne zna kako da opiše ono što smo videli toga jutra. Ne volim da koristim reč na koju se seljana loži – ultimativno, ali posle onoga smatram da nema dalje.

Za neupućene, Makedonija tj. tamošnja aktuelna vlast je pokrenula projekat „Skopje 2014” čija je zvanična ideja da rekonstruiše grad i da ga oplemeni duhovno i kulturno, a i istorijski. To je projekat koji zapravo Makedoniju, Skoplje i Makedonce pokušava nacionalno da definiše sve u duhu balkanskog ludila novoformiranih nacija. Tako, Makedonci su zapravo antički narod sa bogatom kulturom i istorijom. Ne želim da kažem da Makedonci nemaju kulturu, al’ malo je preterano reći da seže od antike. Doduše, i Srbi su narod najstariji, šatro.

Zapravo, ceo projekat je guranje prsta u oko Grcima i Ptaršijima. Neke nacije to sebi mogu da dozvole, ali Makedonci sigurno ne, jer kao i svi ostali na Balkanu nemaju para i oružja za to. Da bizarnost bude veća, cena ovog „projekta” je pola milijarde evra i verovatno raste spram daljih mermernih apetita onih što ih narod bira. Oni krstovi što se iz nepoznatog razloga prave i grade po Srbiji, zajedno sa spomenicima rokijima, marlijima, bruslijevima i ostalima, da se spoje u jedno ne mogu izgledati ovako smešno kao Skopj(lj)e.

U srpskim uslovima kompletna priča izgleda kao kada bi istorija koju izmišlja Jovan Deretić postala zvanična državna istorija/politika, mada gledajući šta četvrtpismena tinejdžerska bagra postavlja po Fejsbuku, mislim da nismo daleko od toga.

Projekat „Skopje 2014” je zapravo i bio cilj našeg putovanja, jer ono se mora videti da bi se u to verovalo. Ovo je turistička atrakcija koja je toliko besmislena da je prezabavna. A siroto Skoplje (koje ima mikroklima) kao da prkosi bogovima nakon zemljotresa i viče „imamo mi još armature i autokedova”.

Međutim, evo šta o arhitekturi Skoplja kaže Hadži Jovan, arhitekta, asistent, doktorant i daće Dža profesor uskoro:

Skoplje je imalo tu nesreću da ga 1963. godine drmne ozbiljan zemljotres. U toj nesreći srušene su skoro sve zgrade u centru grada. Kako je život nekom majka, a nekom maćeha, zemljotresu su se obradovale kolege arhitekti. Dobili su ledinu punu šuta i zadatak da izgrade novi centar grada. Idealan zadatak! Objavljen je veliki međunarodni konkurs gde je japanac Kenco Tange, čuveni arhitekta, smislio centar u „modernom savremenom duhu“. Problem je što je u modi šesdesetih bio brutalizam – stil megalomanije, obožavanja sivog velikog i moćnog betona. Tako je Skoplje okićeno prvim nizom bizarnih zgrada. Železnička stanica je nadvožnjak preko pola grada, koji stoji na šumi gigantskih četvorospratnih sivo – crnih betonskih stubova. Privju Morije i raj za narkomane, smutljivce i neslužbeni generator mikro klime koji ne da oblacima da odu iz Grada.

Zatim su tu zgrada radio-televizije i Univerzitet pored kojih Geneks ili VMA izgledaju kao nedonoščad. Boja – siva, materijal – beton. Oko Centra su postavljene (za promenu) belo crvene šestospratnce obrazujući prsten oko centra simbolizujući bedeme. Kakve? Zašto? Pitajte rahmetli autora pa mi javite, živo me zanima.

Drugi talas arhitektonskih budalaština je usledio osamdesetih. Tada je izgrađena Saborna crkva – kvazi moderan pravoslavni hram velikih dimenzija, a upitne simbolike i estetike. Kao džamija sa krstom i to povećim. Poznajući demografske i političke prilike možda je multifunkcionalnost i bila cilj.

Ceo ansambl oplemenjen antikom izgleda kao Diznilend. Apsolutni bućkuriš, preplet svega što je moglo da se pomeša, a pomešalo se. Kombinacije viđene u tom magijskom gradu prevazilaze sva očekivanja, iako sam znao sve objekte koji se grade i koji su izgrađeni. Pošto je i tvorcima projekta „Skopje 2014” kakofonija bila prevelika, otišli su korak dalje. Ne samo da se grade nove „antičke“ zgrade i šuma spomenika, već i Antikizuju postojeće objekte centra grada. Imate četvorospratnice iz šesdesetih sa starim prozorima i ofucanim roletnama na koje su dodati antički stubovi, venci, frizovi, balustrade, timpanoni. Naravno da proporcije posleratnog socijal realizma ne odgovaraju antičkim, ali autorima je to manje važno. Ako nije skladno, neka je u mermeru. Belom!

Da ne kudim baš sve. Jedinstven događaj u poslednjih 1500 godina je stajati na gradilištu korintskog objekta. Jeste da je smešno, ali obuzme čoveka neki poseban osećaj. Možda transfer blama? Ono (pošto je grad prejaka i neprecizna reč za ono) je idealan poligon za učenje elemenata klasične grčke i rimske arhitekture. Upotrebljeni su svi. Čak i oni koji nisu postojali u ono doba. Kada čovek gleda rimske i grčke originale oseća sklad tih objekata. Ovde deluje da su ili previsoki, ili stubovi pregusti ili preretki i definitivno tu nešto fali ili ima viška. Čak i laik primećuje da tu nešto nije u vinkli!

No Skoplje je trusno područje. U svakom smislu…

– Reče sve ovo Jovan u posebnom dokumentu koji sam uneo ovdi. A sada nastavlja vaš omiljeni pripovedač dalje izlagati misli.

Vratimo se na šetnju obalom Vardara.

 

Dve bitne stvari treba napomenuti. Prva, naš hostel se nalazio u „suvom centru” za koga je Marinkova Bara – Dedinje. To su kućice koje samo što se nisu urušile, dosta ih je neomalterisano, negde su zidovi poduprti daskama da se doslovce ne bi srušili. Drugo, obala reke je uređenija u Brodarevu, bar deo dok se ne dođe do monumentalnih arhitektonskih zahvata. Inače, taj deo je jedini preživeo katastrofalan zemljotres 1963. godine i u principu ne bi izgledao loše, jer su zgrade stare i neke su i lepe, da je bar 3% onoga što je uloženo u Bukefalov palamar dospelo ovde za obnovu fasada i malterisanje zidova.

Katanac

Cvrc – katanac

Couchsurfing Skoplje

Kaučsurfing na obali Vardara

Ne mogu se tačno setiti koja je predviđena namena svake od zgrada, niti to želim, iako laka klika mogu to proveriti na netu. Posebno, a i kao celina, zgrade izgledaju nagurano i nasilnički zbudžene međ’ ništavilo. Na skoro svim zgradama možete videti dorske, jonske i korintske stubove, sa rimskim kupolama.

Šok i neverica nam nisu dali predah. Toliko, da jednostavno nismo mogli da zapamtimo šta je šta. Bizarnostima nikad kraja, iako smo videli „Most na umetnost” koji preko Vardara ulazi direktno u zgradu! Na mostu su sve sami umetnici, načičkani jedan do drugog, da kada se ceo „projekat” završi i počnu da se okreću u grobu, Skoplju će ozbiljno zapretiti još jedan zemljotres. Naravno, na mostu, tj. na samom njegovom ulazu koji još nije otvoren za pučanstvo se nalazi i spomenik Tošeu Proeskom koji drži mikrofon. Kada se vidi broj umetnika, pomislićemo da smo u Italiji jer sve vrvi od opere i operete, klasike i uzvišenosti.

Neverica

Neverica, foto: Đorđe Matić

Skoplje panorama

Zgrade i most umetnosti (panoramica)

Most na umetnost

Most na umetnost

Tose Proeski

Tose Proeski

Arheološki muzej

Arheološki muzej

Baš je lepo

Baš je lepo

Sama obala Vardara je tema za psihologe, al’ evo kratke crte – (ne ove crte, nego se nastavlja rečenica) tamo ima palmi! Da, zasađene su palme uz obalu! Takođe u sred reke stoje tri kutije od metala. U svakoj je posađeno drvo i na svaka ima natpis od jedne reči: ljubav, vera, nada. Smeh i suze nismo mogli sakriti kada smo videli na jednom šipu od mosta skulpturu, zapravo dve: jedna je kupačica koja je u pozi da skoči u vodu (ni četvrt jada), ali druga je samo noge koje vire iz vode, dakle, kupačica konstantno uranja u Vardar (tričetvrt preostalog jada)!

Palme pored Vardara

Palme na obali Vardara pokrivene plastičnim kesama (približi se monitoru da vidiš bolje)

Ljubov

Drvo 1 od 3 – ljubov

Kupačice

Kupačice – jedna se sprema, druga već zaronila

Kupačice s druge obale

Kupačice s druge obale

Kada je mudrozborni pripovedač, a to sam ja, već pomenuo Bukefala, evo priče koja je indirektno povezana s njim, jer je tu zapravo glavni Aleksandar Veliki il’ Makedonski – kako vam je drago, koji ga je jahao vernog. Al’ evo dalje priče.

Nakon neverice uzrokovane arhitekturom, približavamo se glavnom gradskom trgu. Ispred nas je most koji spaja dva Skoplja: makedonski i albansko-turski. Na tom mostu je Car Dušan proglasio Srbiju za carevinu i mnogo se time usrećio (jer su ga velikaši, proklete im duše, na komade raskomadali i napravili šoping-molove). Levo gledamo spomenik „na gemidžiti”, dok preko mosta desno (ona nemakedonska strana) otkriva kako nešto viri iza zgrade. Što se više približavamo provaljujemo da je to pesnica, te vidimo i glavu, potom i nožurde. „Jbt, Filip Makedonski, ne verujem!”, reče neko.

Zdravo sine Aleksandre!

Zdravo sine Aleksandre!

Da, to je Filip Makedonski u jednom delu grada koji diže pesnaju i tako pozdravlja svoga sina Aleksandra, ljubi ga majka Olimpija u rošavo lice!

Kako smo videli ogromnog Aleksandra na konju Bukefalu, tu već nismo mogli da se suzdržimo i stadosmo se glasno smejati. Toliko glasno da se nekoliko čistača, koji su čistili grad od sinoćne proslave Nove godine, okrenulo i čudno nas gledalo. Komentari koje smo izricali se teško mogu prepričati, čak se ne mogu ni pretpostaviti. Da bude stvar kompleksija: ispod Aleksandra, te Bukefala i postolja za tortu nalaze se kompletno opremljeni antički komandosi – antički makedonski vojnici, a oko njih su lavovi koji otvorenih usta riču ka posetiocu, ali je drugi red lavova okrenut i ka vojnicima te riču na njih. Pomenuta kompleksnost dobija dozu simpatije kada smo na jednoj razglednici videli da je to zapravo fontana, koja sada iz razumljivih razloga nije radila i prskalice su bile pokrivene ceradom.

Aleksandar Makedonski koga su u antici zvali Konjanik na konju

Aleksandar Makedonski koga su u antici zvali Konjanik na konju

Aleksandar, vojnici, lavovi - svi zajedno u fontani!

Aleksandar, vojnici, lavovi – svi zajedno u fontani!

Tu je i spomenik Justinijanu Prvom, koji nema nikakve veze s Makedonijom, osim što je u to doba ova teritorija pripadala Vizantiji. (Ovde napravih grešku – Justinijan je rođen na teritoriji današnje Makedonije u selu Taor drevnom Taurezumu, što opet ne menja poentu priče, hvala bezimenom komentatoru na opasci. Takođe, autor na Vikipediji je kao i ja pobrkao mu rodno mesto sa Caričinim gradom – Justinijanom Primom). Jeste da je kodifikovao rimsko pravo, ali je i ukinuo sve antičke filosofske škole, uračunavajući i Platonovu. Ne treba cepidlačiti, već hiperprodukovati spomenike, tako da nasuprot njemu s druge strane trga stoji spomenik bugarskom Caru Samuilu.

Justinian, Dušanov most, lepe zgrade

Justinian, Dušanov most, lepe zgrade

Justinijan sam i neproporcionalan

Justinijan sam i neproporcionalan

Car Samuilo (obratite pažnju na blizinu bandere)

Car Samuilo (obratite pažnju na blizinu bandere)

Dalje, okolne zgrade građene u tipičnom socrealističkom stilu Karaburme ili Jerkovića jedan (ideja: spomenik Jerkoviću Prvom – u Skoplju) imaju sada nove fasade koje podsećaju na pariske. O tome je gore pisao Hadži Jovan.

Nove-stare zgrade u centru: Upicanjena kič fasada, kroz prozore se vide propale roletne

Nove-stare zgrade u centru: Upicanjena kič fasada, kroz prozore se vide propale roletne

Detalji i besmisao

Detalji i besmisao

Gemidžiti

Gemidžiti

Niz ulicu se nailazi na kuću Majke Tereze, koja jedina od svih ima veze s Makedonijom, jer je tu rođena, to jest u Skoplju.

Nismo stigli da istražimo da li je to stvarno kuća u kojoj je rođena, al’ neka bude i memorijalna kuća ili muzej. Šta god da je – preružno je. Prednja strana đene-đene, ali strana koja nije ka ulici je „žalibožememorijeiprostoranaharduzaautoked”. Iz krova viri neka lopta, tj. dodekaedar (fala Jovanu Hadžiji za pojašnjenje), što mu dođe kao sfera u žičanom modelu gde se vide poligoni. S leve strane krova je krst.

Kuća majke Tereze spreda

Kuća majke Tereze spreda

Kuća majke Tereze od pozadi

Kuća majke Tereze od pozadi, obratiti pažnju na dodekaedar

Majka Tereza i Toše

Majka Tereza i Toše inkorporejted

Iza kuće se nalazi filharmonija koja izgleda kao svaka kasnosocijalistička zgrada na Novom Beogradu, ali tu nam je jedan detalj zapao za oko: pesma. Neki umetnik – pjesnik je napisao na istom papiru, tj. plakatu pesmu posvećenu Majci Terezi i Tošeu Proeskom, verovatno pokušavajući da ih stavi u istu ravan (zli jezici bi rekli da su nekoliko godina oboje u istoj ravni).

Sada vam je jasno zašto se kroz čitav tekst provlači reč: bizarno.

Nemojte gubiti iz vida da je jutro, prvi januar i hladno je. Džaba duge gaće: ništa ne radi da uđemo da se zgrejemo te se vraćamo istom putanjom sa idejom da odemo u deo grada gde su nam rekli da ne idemo jer „vade bubrege, rožnjače, nabijaju na kolac”, dakle albanski.

Dok smo prilazili mostu, laganim osvrtom na desnu stranu iza ogromnog Aleksandra na postolju za svadbenu tortu videli smo – Trijumfalnu kapiju. O tome kasnije.

Kapija Makedonija

Kapija Makedonija

Prelazimo most. S desne strane je antičko gradilište i gigantski Filip Makedonski, al’ odmah pored su Sv. Kliment i Sv. Naum, kao i Sv. Ćirilo i Sv. Metodije. Međutim, ovaj deo, Bit-pazar, ima nekog šmeka. Iako ništa nije radilo i mahom sve piše na jeziku „onih drugih”, šetnja nam izuzetno prija, mada je ‘ladno i vaš pripovedač vičan svemu osim kung-fuu se pita: Kako one vardarske palme opstaju na ovakoj zimoći?

Bitpazar

Bitpazar

Puste ulice

Puste ulice

Pozdrav iz Makedonije

Pozdrav iz Makedonije

Već je oko deset ujutro, ulice i dalje sablasno-praznično prazne, ali nailazimo na neku kafedžinicu koja se tek otvara i ulazimo kod Ptaršija na fuka. Sreća koju je vaš pripovedač, koji ozbiljno razmišlja da upiše časove kung-fua da bi bio vičan apsolutno svemu, osetio kada je video kvarcnu grejalicu ne može se opisati digitalno. Grejalica nije mogla da nas ogreje sve, ali smo pokušavali. Ipak, ovde „večno sunce sja”.

Nismo ni tri sata u Skoplju, a već se utisci nižu. Tako, sedimo u kafani, naručujemo kafu i pričamo srpski. Simpatični gazda Albanac nas poslužuje hrvatskom Frank kafom, dok iza njega stoji srpska Rosa voda u flaši. Zahvaljujući lokalglobalizaciji ili pre CEFTI, ne osećamo se daleko od kuće.

Tu je još jedan gost, kolega po nacionalnosti koji pita odakle smo. Što već rekoh u Tri novogodišnje priče, s koca i konopca: Novi Sad, Beograd, Zrenjanin, Senta, Pazova i kojekude.

„Tito”, reče on, a mi sad ne znamo kako da reagujemo, al’ po automatizmu smo do sada naučili da svako stariji od 45 godina, a siroma u džepu, stavlja ga u pozitivan kontekst, te samo potvrđivasmo da je bilo „do jaja”, „keva”, „super”, „ma milina” itd. Vidno oduševljen, ne očekujući goste baš iz tog dela Srbije, iziđe poželevši nam srećnu Novu godinu, a i mi njemu.

Tu se gazda baci u priču, koji slabije priča srpski, al’ razumesmo ga da je parafrazirano „nekad bilo do jaja”. Upitali smo ga direktno: „Kako vam se čine ovi spomenici i građevine?”, a on manje direktno odgovori u maniru: „Sve je to okej, al’ narod nema leba da jede, a oni grade zgradurine”, reče gledajući malo u nas, a malo u pod.

Nakon grejanja i sat vremena ćaskanja, platismo 15 pića (čajevi + kafe) 10 evra (sračunajte cenu pitke jedinice) te se zaputismo da jedemo nešto. Naravno, u istom delu grada.

Dođosmo do pijace koja se tek otvorila, oko podneva je. Na ulazu se viori albanska zastava, a mi uđosmo u prvu kafanu i sedosmo. Meni je na albanskom, a pošto smo svi upoznati s albanskom varijantom latinice koja sliči turskoj, nikakav problem ne beše za naručiti. Tek kasnije, kada videše da nismo baš etnički i lingvističlki bliski, uz izvinjenje, dadoše nam meni na makedonskom. Svejedno smo već naručili i jeli – nije bilo loše, il’ smo bili gladni. U razgovoru s gazdom saznasmo da mu sestra drži poslastičarnicu u Sremskoj Mitrovici i da često ide tamo.

Dobrodošli sad malo kod Nas

Dobrodošli sad malo kod Nas

Topli obrok ume da protera, al’ moja specifičnost je u tome što ću priznati ovu nužnu prirodnu pojavu, dok će drugi mudro ćutati i praviti čudne grimase „tek onako”. Pošto je debelo prošlo podne, krenuli smo pešaka polako do hostela u kom su nam bile stvari.

Međutim, ovaj tekst procesor otvorenog koda beleži petu stranu pisanija. Vreme je da se ovde preseče i da pročitate u poslednjem nastavku šta nam se još izdešavalo u Skoplju. Bizarnost se nastavlja.

Treći deo Skoplje: Od bureka do krsta (s osvrtom na Šutku) – uskoro.

Reakcije na putopis

U ono vreme, mnogi portali u okruženju su preneli delove putopisa. Mnogi linkovi ne postoje, a ako uspem da ih nađem ubaciću ih.

Misteriozni nestanci putopisa

Pošto nisam na vreme sačuvao sve linkove zato što sam mislio da sve na internetu ostaje, to se pokazalo da nije tačno, tako da evo dva sačuvana koja ne postoje:

O još reakcija pisaću u poslednjem delu putopisa, a do tada ne zaboravite da pročitate prvi deo, ako već niste: kako smo stigli do Skoplja.

Uroš Nedeljković

Uroš Nedeljković

Advokat i putnik. Kada ne putuje zastupa, kada ne zastupa putuje. Shvatate koncept.

Pročitaj još
Ноћно планинарење ће се ове године одржати на планини Девици за викенд 25-27. маја, а…