Indijski okean
Indijski okean

Sad smo već dva sata vožnje daleko od Džimbarana sa kojeg smo krenuli. Suton je i ostrvo svetli u daljini. Pokušavam da se orijentišem na osnovu aviona koji neprekidno sleću na ostrvski aerodrom: u vodama smo Indijskog okeana, jugozapadno od južnih obala Balija. Postaje hladno.

„Mogu li s tobom?“, pitao sam nasmejanog tamnoputog mladića okruglog lica koji je gurao ribarski čamac u vodu. „We go home tomorrow“, odgovorio je. Mislio sam da pokušava da me zaplaši i tako na fin način skine s vrata. Klimajući glavom i s osmehom koji „razume“ njegovu „šalu“, uskočio sam u jukung, drveni šareni čamac sa dva pontona, i seo na složenu ribarsku mrežu. Motor je zabrundao i iza nas je ostala plaža Džimbarana na koju turisti sa indonežanskog Balija dolaze da gledaju zalazak sunca i večeraju morske plodove. Bilo je oko sedam uveče kada sam ustao od restoranskog stola, doviknuo Marku, Đurđi i Ivi da ću da naručim kad se vratim i otrčao ka čamcima koji su isplovljavali. Valjda su videli da sam u jednom od njih i otišao.

Među daskama za surf

Među daskama za surf

Kada smo odmakli, momak je, ovaj put bez uobičajenog istočnjačkog osmeha, ponovio: „Sutra se vraćamo kući.“ U istom trenutku sam pored njegovih nogu video plastičnu kesu sa zapakovanom hranom. Ne šali se. Opet sam klimnuo glavom, digao palac gore praveći se da sam razumeo i prvi put. Ne mogu sad da se predomislim, već smo daleko od plaže, uostalom, ako može on, mogu i ja. Znam da plivam, toplo je, čamac deluje sigurno, imamo motor… Okrenuo sam mu leđa i gledao zalazak sunca na horizontu, turiste na strmim liticama o koje tuku talasi, hotelske rezorte sazidane na najlepšim delovima obale, druge ribarske čamce dok poskakuju prema pučini.

Zaustavili smo se kod litice sa koje se video hinduistički totem. Moj ribar je odnekud izvukao canang, kutijicu od trske punu latica cveća, trave, bila je tu i bombona, i spustio je u vodu tiho izgovarajući molitvu. Ne gledajući u mene, zagrabio je dlanom vodu i poprskao mrežu na kojoj sam sedeo. Valjda mu neću doneti lošu sreću. Verujem u sebe i pomoći ću mu u svemu što bude radio. To mu i govorim, ali nisam siguran da li me razume.

Pokazao mi je da sednem na pramac, tamo je suvo. „Okej, ti si gazda“, odgovorio sam pokušavajući da ne držeći se pređem na drugi kraj čamca. Zamalo da se preturim preko ivice. „Ne, gazda! We can be friends“, pružio mi je ruku i rekao da se zove Made.

Rajska obala Balija

Rajska obala Balija

Brodovi sa Jave

Jezdeći ka pučini, Made je razgovarao sa drugim ribarima koje smo sretali. Gledali su u mene, mahali mi, smejali mi se. Prihvatio sam ulogu glupog toresa, stranca koji ne zna u šta se upustio.

Pokušavam da shvatim kako biraju mesto gde će da love ribu. Kako se, uostalom, to radi? Ima li ovde velikih riba? Imao sam toliko pitanja za mog novog prijatelja, ali komunikacija na engleskom nam nije išla. Od balinežanskog sam tada znao da kažem samo trimakasi („hvala“) i kamu cantik („ti si lepa“).

Made me pita odakle sam, koliko imam godina, a zatim mi kaže da ima bebu. Lažem ga da baš volim pecanje. On je tek postao punoletan. Ima bebu. Daje mi kesu sa nekim slatkim kiflama i kaže da je to za mene. Zahvaljujem se, ali ne planiram da jedem njegovu hranu. Iako nisam jeo ništa od ručka, više ne osećam glad. Malo me grize savest što sam se nakačio nepoznatom dečku i najmanje što želim jeste da mu još pojedem i popijem ono što je sebi pripremio. Baš bi bilo dobro da mu donesem sreću.

Na pučini odjednom vidim ribu koja iskače iznad površine, pravi salto i ponovo nestaje ispod vode. Neko vreme ćutim jer nisam siguran šta sam tačno video, a kad sam to, pantomimom, objasnio Madeu, dao je gas. Odlazimo još dalje ka pučini.

Srećemo tri ribarska broda sa po desetak ribara na njima. Sa jednog trešti muzika. Made pokazuje prstom i viče: „Java! Java!“ Iza ograde nama bližeg broda vide se naslagane mreže, na pramcu vire harpuni. Ribarima su lica suva, preplanula i bezizražajna, deluju surovo i opasno. U odnosu na njih, Made izgleda kao dečkić. Ne mašu mi, a ni ja mnogo njih ne zagledam. Made im nekoliko puta dovikuje nešto, a jedan sa dogorelom cigarom u ustima bez reči mu pokazuje dlanom pravac – južno.

Sad smo već dva sata vožnje daleko od Džimbarana sa kojeg smo krenuli. Suton je i ostrvo svetli u daljini. Pokušavam da se orijentišem uz pomoć aviona koji neprekidno sleću na ostrvski aerodrom: u vodama smo Indijskog okeana, jugozapadno od južnih obala Balija. Postaje hladno.

Smisao i besmisao

Made je konačno podigao motor iz vode i počeo da petlja nešto oko mreže. Do nas dopire muzika sa broda sa Jave, u daljini se vidi još jedan jukung poput našeg. Sedam naspram Madea i gledam šta radi. Veže početak mreže za veliki plovak na čijem vrhu je blinkajuće svetlo. Baca ga u vodu, zamahuje dva puta veslom i mreža polako curi iz čamca. Na površini je drže plovci od stiropora i Made pazi da se oni ne umrse u mrežu. Nemam šta da pomognem, ali pomno pratim svaki njegov pokret. Želim da i on vidi da se interesujem. Talasi nas pomeraju gore-dole i njišu od levog do desnog pontona. Od pažljivog gledanja u njegove ruke i stalnog pomeranja čamca počinje da mi se vrti u glavi. Negde sam pročitao da se to rešava gledanjem u horizont i stvarno jeste tako.

Mreža je u okeanu. Plovak sa svetlom koji pokazuje gde je početak mreže je barem četiri stotine metara daleko od čamca. Made prelazi na pramac, vadi jedan plastični džak i daje mi ga da obučem. Izvlači još neki deblji najlon i kaže da ću u njemu da spavam. On neće da spava. Klimam glavom iako planiram da budem budan; ako može on da ne spava – mogu i ja. Opet mi daje kesu sa kiflama i govori mi da je to moje. Odlazi na pramac, ostajem sam na grubim daskama u najlonskom džaku. Noć je, duva vetar, mokar sam i hladno mi je. Nebo je ogromno i horizont naspram ostrva ne postoji. Nebo i okean su jedno. Ne bojim se te crne beskonačnosti. Ne bojim se ničega, u stvari. Marko, Đurđa i Iva su već sigurno završili sa večerom. Ma videli su da sam uskočio u čamac. Posle večere će pitati ribare sa obale kad se čamci obično vraćaju i neće se brinuti. Ipak, trebalo je da se javim. Pa, dobro, nisam ni znao koliko ću ostati ovde. Baš je hladno i čini mi se da vreme sporo prolazi. Nećemo valjda do jutra da ležimo ovako i čekamo. Ne mogu da zaspim u najlonu na neudobnim daskama. Vetar pojačava. Trebalo je bolje da se obučem. Leđa su mi utrnula od neudobnog drvenog ležaja.

Probušio sam nogama najlon za spavanje pa sad vetar prolazi i sa te strane. Trudim se da što manje šuškam i da ne odvraćam Madeovu pažnju. Šta li je u njegovoj glavi dok me gleda kako nesigurno puzim po njegovom čamcu? Ko je taj dečak? Koliko uopšte zna o ribarenju i šta ako dođe do nekih nepredviđenih okolnosti? Ne znam, veliki talas, velika riba, slučajno ispadanje iz čamca. Nisam stavio prsluk za spasavanje koji mi je još na početku putovanja nudio jer sam se pravio važan i hrabar pred njim.

Povremeno se čuje šljapkanje drvenih pontona našeg čamca o površinu crne vode. Osim toga, tiho je. Za tolike talase je previše tiho. Nema nikog oko nas. Ne znam koliko je sati. Pokušavam nekako da pratim protok vremena po avionima koji sleću, ali mi ne uspeva. Nemam ni strpljenja. I dalje ne osećam strah, ali sam ljut na sebe zbog nepromišljenosti. Šta uopšte živi u ovim vodama? Jeziva je količina vode koja dva puta u minutu zaklanja čitavo ostrvo. Samo daska odvaja moje telo od te mračne mase. Je li vredno ovoga? Skoro go, gladan i žedan provodim noć u mraku okeana na drugom kraju planete sa nepoznatim dečakom čiji jezik ne govorim? I niko ne zna gde sam. Realno, postoji opasnost po moj život. Šta bi se desilo da jednostavno potonemo ovde? Da sad nestanem? Dosadašnji život i sve što bi ostalo iza mene izgleda mi tako nedovoljno, promašeno i besmisleno.

Prvi ulov

Made me zove. Upalio je malu lampu na krmi čamca, postavio me naspram sebe, počeli smo da izvlačimo mrežu. Pokušavam da radim njegovom brzinom, ni presporo, ni prebrzo. Slažem plovke od stiropora po njegovom uputstvu. Mreža je prazna. „Nema ribe“, konstatujem naglas. „No fis“, potvrđuje Made ravnodušno.

Balijski ribari

Balijski ribari

Prvu tunu je prvi video Made. Počeo je jače da vuče mrežu i da viče: „Fis! Fis! Fis!“ Zelena gruba mreža je otežala i video sam kako svetluca krljušt neke velike ribe. Tuna izgleda onako kako bi svako dete nacrtalo ribu. Dugačka je oko 60, 70 centimetara i teške oko dva kilograma. Made je spretan i brz u odmrsivanju ribe. Ponavljao je: „Ooo, velika tuna! Velika tuna!“ Ubacio je beživotnu ribu u crveni sanduk na sredini čamca i nastavili smo sa izvlačenjem. „Fis! Fis!“, viknuo je opet Made. Ovaj put smo izvukli dve tune odjednom. Jednoj je mreža otkinula oko. Ne uspevam da je odmrsim pa Made kida mrežu rukama. Pokušavam i ja, ali ne uspevam, mreža je previše jaka za moje prste. Vučemo dalje. Ovaj put sam ja prvi video novo svetlucanje. Četiri komada na jednom mestu! Jedva ih podižemo u čamac. Made se glasno smeje. I ja sam srećan. Uspevam da odmotam jednu dok je Made odmrsio tri. Vučemo još jače i brže. Tune se ređaju i sanduk se puni. Izvlačimo i male tune dugačke oko dvadesetak centimetara i neke još manje ribe žutih leđa sa sivom crtom na bokovima. One su dobre za roštilj, objasnio je Made.

Bole me šake od grube mreže i po dnu čamca mi se kližu bose noge. Ne posustajem u izvlačenju i sve sam ushićeniji jer je mreža puna. I Made izgleda zadovoljno. Krivo mi je što nisam od početka brojao koliko smo izvukli tuna. U jednom trenutku, Made počinje da viče glasnije nego obično. Ponavlja neku reč koju nisam zapamtio. „Veoma bitno! Veoma bitno!“, smeši se Made i trlja palac o kažiprst pokazujući da smo uhvatili nešto skupo. Izvukli smo neku dugačku ribu i Made je stavlja pored sanduka sa tunom.

Sanduk je bio skoro pun kada smo izvukli čitavu mrežu. Bacili smo kosku jedan drugome smejući se zadovoljno. „Još jednom“, rekao je Made i zamenili smo mesta. Brzo je izbacio mrežu, a ja sam sedeo na sanduku. Izbrojao sam četiri velika žulja na rukama. Drhtale su mi šake od umora i bio sam potpuno mastan od tune. Zaboravio sam na razmišljanja od pre sat i sve je opet imalo smisla. Made mi daje flašu s vodom i pijemo. Uzimam i jednu od onih kifli. Zaslužio sam. On jede svoj ručak – rižu sa nečim. Nudi i mene, ali kifla mi je dovoljna.

Opet svako odlazi na svoje mesto za spavanje, a ja ovaj put stavljam prsluk za spasavanje. U njemu je udobnije ležati na daskama. Milion je zvezda na nebu. Vidim i dve padalice. Prija mi njihanje talasa i šljapkanje pontona, najlon baš greje. Ne razmišljam ni o čemu.

Budi me neki čudan zvuk. Kao da neko izduvava vodu kroz veliki nos. Dižem glavu iznad ograde čamca i na desetak metara vidim siluete delfina. Sigurno nam je mreža ponovo puna pa ih privlači. Opet me hvata san.

Prvi strah

Autor teksta s lovinom

Autor teksta s lovinom

Budi me ukočenost u leđima. Uskoro ustaje i Made, pali svetlo i zove me. Plovak sa blinkajućom sijalicom je samo na pedeset metara od čamca oko koga pliva stiropor. Mreža se umrsila… „Ovo nije dobro?“, pitam Madea. Klima glavom. Sporo izvlačimo zamršenu mrežu. Potpuno je prazna. Možda su je delfini zamrsili? Pored nas prolazi jedan čamac. Kao da ide ka obali. Ponovo mi je dosta ove avanture i ide mi se nazad.

„Još jednom“, kaže Made, pali motor i odlazimo istočno, ka ostrvu. Dugo se vozimo i približavamo se liticama o koje udaraju talasi strašnim hukom. Talasi su na plažama Džimbarana veoma glasni, međutim, ova tutnjava ježi kožu. Deluje mi da smo već previše blizu, ali Made i dalje ne usporava. Ne gleda me, a ne gleda ni u talase. Pada mi na pamet da se oseća krivim što je loše izbacio mrežu prošli put pa sada želi da se iskupi tako što će rizikovati. Počinjem da se plašim. Zamišljam kako nas talas zajedno sa čamcem i sandukom punim tune razbija o oštre stene. Ne vidim način da se takav udar preživi. Ćutim i krajem oka gledam u Madea, tražeći u svakom njegovom treptaju plan ili nešto što će me umiriti.

Konačno staje, baca plovak i mrežu. Na svakih nekoliko metara mreže zahvati vodu veslom dva puta. Okean nosi mrežu i ona dosta brže nego ranije mili iz čamca. Čini mi se da je sad sve u redu. Opet spavanje. Umor me savladava i zaboravljam na talase. Budim me šuškanje na drugom kraju čamca. Made je ustao, skinuo kratke pantalone, spretno se nogom uhvatio za ogradu čamca i promolio zadnjicu iznad vode. Čulo se dva puta plop, plop.

JUTRO POSLE RIBOLOVA: Autor teksta sa lokalnim ribolovcem

JUTRO POSLE RIBOLOVA: Autor teksta sa lokalnim ribolovcem

Ajkula

Kad smo počeli da vadimo poslednju mrežu, zvezde su nestajale i iznad ostrva je svitalo. Prsti su me strašno boleli od mreže, video sam da imam tri otvorene rane. U početku je mreža bila prazna, ali onda smo opet krenuli da se smejemo i bacamo koske. Sanduk je bio pun i tunu smo slagali na dno čamca.

„Ajkula! Ajkula!“, odjednom je ushićeno počeo da šapuće Made. Izvukli smo duguljastu ribu pljosnate glave. Bila je pola metra duga, žuta po leđima i bela po stomaku. Na vrhu kičme je imala peraju. Umesto krljušti kao tuna imala je nežnu, mekanu kožu. Made nije odmotavao mrežu već ju je samo prislanjao na ajkuline zube. Prekidala se kao kad se konac prisloni na plamen šibice.

Već je svanulo kad smo složili mrežu i popili još nekoliko gutljaja vode. Made je uzeo telefon i fotografisao me kako držim dve tune. Napravili smo i selfi sa onom „veoma bitnom“ ribom čije sam ime zaboravio. Sam sam sebe iznenadio sa kojom spretnošću hodam po čamcu ne pridržavajući se ni za šta. Made je uzeo dve tune, sakrio ih u mrežu i pokazao mi da ćutim. Klimnuo sam glavom, a on je nakupio punu kesu onih malih riba za roštilj i pokazao da je to moje. Još jednom smo bacili kosku, upalio je motor i krenuli smo nazad. Sedeo sam na sanduku punom tune i uživao u bolu u rukama i vodi koja me je prskala po licu. Sunce se polako probijalo kroz oblake. Razmišljao sam o tome da Made sve ovo inače radi potpuno sam.

Pecaroši na Baliju

Pecaroši na Baliju

Ribarski čamac

Ribarski čamac

Indijski okean

Indijski okean

Indonežanka

Na obali nas je, dvanaest sati od isplovljavanja, dočekalo tridesetak lokalaca. Znatiželjno su me odmeravali izdaleka, a dvojica starijih su mi pružili ruke, pipali mi mišiće na rukama i nogama. Pravio sam se važan pozirajući kao bodibilder. Tapšali su me po ramenu. Made im sve vreme nešto pričao, a oni su se glasno smejali. Pokazivao sam im svoje izderane dlanove, što ih je još više uveseljavalo. Jedan deda me je uhvatio za međunožje i dva puta snažno udario po leđima glasno pričajući. Ostali su se zacenili od smeha. I ja sam se smejao.

Made mi je skuvao belu kafu. Na čamcu smo doručkovali rižu i nešto pohovano. Nudili su mi dve tune, ali sam odbio – šta će mi. Da sam malo razmislio, mogao sam da ih poklonim Madeu.

Gužva se polako razilazila, zagrlio sam se sa Madeom, zahvalio mu i poželeo sreću. Svoju ribu za roštilj sam ostavio u prvom restoranu objasnivši da ću sa prijateljima doći u toku dana na ručak.

Istuširao sam se dva puta jedva skinuvši masnoću sa sebe. Probudio sam Marka sav ushićen: „Ej, bio sam na okeanu celu noć. Upecao sam malu ajkulu!“ „Bravo…“, odgovorio je ne otvorivši oči. „Ja sam se ljubio sa Indonežankom.“ Udario sam ga jastukom smejući se i zaspao istog trenutka.

 

Tekst je objavljen u časopisu Vreme br. 1295 i prenet je uz dozvolu redakcije i autora

Pročitaj još
Nakon celovečernjeg desetosatnog puta do Skoplja i proslave Nove godine u vozu koji je u…