Društvo putnika Srbije / Serbian Travel Society
/ Putopisi / Indija, Radžastan: Zemlja drugog vremena i prostora

Indija, Radžastan: Zemlja drugog vremena i prostora

Pogled na Bundi
admin na 07/12/2014 - 19:35 u Putopisi
Share Button

Indija. Pred očima se smenjuje spektar boja mnogobrojnih turbana i sarija, a nozdrve preseče ljutina radžastanskog talija. Zamislite iznenađenje jednog Evropljanina koji ubrzo otkriva da se u javnom prevozu prodaju čak i mesta za sedenje na podu a u boksovima iznad sedećih mesta spavaju deca.

Na sam pomen imena države Indije čak i ljudima koji nisu strastveni putnici zaigraju sva čula. Pred očima se smenjuje spektar boja mnogobrojnih turbana i sarija a nozdrve preseče ljutina radžastanskog talija. Da li ćemo ikada posetiti tu misterioznu zemlju, hoćemo li je doživeti na pravi način ili će nas ona jednostavno „progutati“ svojom veličinom i različitošću?

Čak i pre dvadesetak godina samostalno putovanje ka tom delu sveta je predstavljalo pravu avanturu, često nerešivu. Smatrali smo da su samo „deca cveća“ spremna na takve poduhvate. Međutim, naglim razvojem interneta i pojavom low cost avio kompanija i van teritorije Evrope, Indija nam je postala mnogo bliža. Da li onda to treba iskoristiti? Naravno!

Sledeća stvar koja se postavlja ispred nas, kao dilema, je gde i na koliko vremena otići. Kada generalno sagledamo Indiju i pronađemo more neverovatnih podataka o njoj, čini nam se da bi nam i godinu dana lutanja po tim prostranstvima bilo nedovoljno. Iskusniji putnici smatraju da je 6 meseci neko optimalno vreme koje treba provesti u Indiji da bi imali predstavu o njoj. A, šta da radimo mi koji smo ograničeni vremenom? Da li da odustanemo i sačekamo da nam se jednom u životu, u nekoj budućnosti, ukaže ta „šestomesečna“ prilika? Ne, naravno. Hajde da zgrabimo makar i delić šanse da budemo tamo, delić koji će kasnije tinjati kao komadić uglja u peći i neprestano nas „peckati“ da se ponovo otisnemo tamo.

Meni se ukazala prilika da tamo provedem tri nedelje. Nakon dosta vremena razmišljanja i planiranja, odlučio sam da ne trčim bezglavo kako bih „overio“ najpoznatija i najslikanija mesta u Indiji, već da usmerim pažnju na jednu regiju. Izbor je pao na državu Radžastan. Do njega je prilično lako i jeftino doći. Iz Istanbula postoje letovi emiratskog low cost prevoznika Air Arabie, koja vas dovodi direktno u srce ove države, u grad Džajpur. Pošto svi avioni ove kompanije prvo sleću u njihovu bazu, u emiratski grad Šardža, to je bila idealna prilika da se u kratkom vremenskom periodu, prilično realno, stekne prva slika o delu sveta u koji se putuje. Letove ove kompanije uglavnom koriste mnogobrojni radnici iz Indije, Pakistana, Šri Lanke, Bangladeša, Nepala i ostalih zemalja regiona, koji svoje relativno skromne zarade ostvaruju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Od njih sam i saznao šta me zaista očekuje po sletanju u Indiju, šta nikako da ne propustim a na šta posebno da obratim pažnju. Veoma mi je interesantno bilo da ih slušam i gledam kako svako pokušava da svoje omiljeno jelo predstavi kao glavno indijsko. Iz svega toga sam izveo zaključak da će mi glavni obrok biti već pomenuti radžastanski tali (u svim njegovim varijantama), kao i lasi, najpopularnija kombinacija osvežavajućeg, energetskog, šejka i raznih začinskih dodataka. Pa, vreme je i da se konačno prepustim Radžastanu.

Sleteo sam na džajpurski aerodrom u sred noći. Prvo što sam primetio, posle obavljenih pasoško – carinskih formalnosti, je ogroman broj ljudi koji je čekao svoje rođake i prijatelje ispred aerodromske zgrade. Imao sam osećaj kao da sam se odjednom stvorio na centru Marakane, samo minut-dva pre početka večitog derbija. Imao sam ideju da posetu Džajpuru ostavim za kraj svog tronedeljnog boravka u Indiji, a da sve započnem u Adžmeru, relativno nepoznatom provincijskom gradu. I, kada sve to pogledam sa ove distance, mislim da sam napravio pravi potez. Nekako sam uspeo da se iskobeljam iz „kandži“ mnogobrojnih vozača taksija i rikši, po iznenađujuće povoljnoj ceni, odem do predgrađa Džajpura. Na velikoj ledini je bila improvizovana prolazna autobuska stanica. Tu su zastajali noćni autobusi koji su povezivali veće radžastanske gradove. Pošto je još bila noć, nisam bio u prilici da vidim prve prizore ove zemlje. Međutim, nije trebalo puno vremena da prođe da osetim da sam u totalno drugačijoj sredini. Posle nekih petnaestak minuta čekanja, konačno se zaustavio jedan autobus. Vozač rikše, koji mi je i pravio društvo na toj ledini, pokaza mi gde da zauzmem svoje mesto. U pitanju je bio „sleeper“ autobus, u pravom smislu te reči. Nisam ni obratio pažnju već sam prvim korakom, ulazeći u autobus, osetio prepreku. U pitanju je bila noga jedne žene. Polako sam podigao pogled i preneraženo ustanovio da je ceo pod autobusa bio prekriven telima. Ljudska bića, oba pola i različitih godina, ležala su skoro jedna preko drugih. Polako su se pomerili da bih mogao da dođem do svog, sedećeg mesta.

Pitao sam se, kako je moguće da je bilo par slobodnih mesta za sedenje u samom autobusu, a da toliki broj ljudi zgrčeno zauzima svaki delić prostora na podu? Tokom vožnje sam saznao da se i mesta na podu prodaju i da je to neka vrsta treće klase. Značajno su jeftinija od ostalih mesta u autobusu, tako da je to većini jedina mogućnost prevoza. U ovoj vrsti autobusa postoje i kabine iznad glava sedećih putnika, koje predstavljaju prava putujuća porodična mesta. To sam video kada se konačno razdanilo te su se polako otvarali zastori kabina. Sa tih mesta su me iznenađeno posmatrale radoznale dečje oči. Iznad njihovih glava su se takođe pojavila lica ostalih članova mnogobrojnih familija. Welcome to India!

 

Hramovi, majmuni i kamile

Konačno, kada se većina putnika razbudila, a jutro postalo sunčano, autobus je iznenada stao. Skoro na sred puta. U prvom trenutku sam pomislio da je neki kvar u pitanju, međutim, izgleda da je sve bilo u redu. Ljudi su masovno počeli da silaze napolje. Posle kratkog vremena sam zaključio da prisustvujem događaju koji bih mogao nazvati grupna jutarnja higijena. Svi su složno, iz nekoliko metalnih kontejnera, uzimali po par gutljaja vode. Prilično bučno su mućkali to u ustima i grlu i uz zvuke koji podsećaju na pražnjenje „petnih žila“, veoma teatralno izbacivali tu vodu na sred puta. Oni kojima je higijena predstavljala više od pola zdravlja su uzimali još par gutljaja vode i prstom, imitirajući četkicu, prali zube. Tako orni, veseli i čili, vratili su se u autobus, verovatno ne primetivši golemo iznenađenje i zgranutost na mom licu. U gužvi, galami i graji stigli smo na odredište, u grad Adžmer.

"Šhopping" u Adžmeru

„Šhopping“ u Adžmeru

Dakle, to je bilo mesto gde sam trebao da doživim prvi susret sa nekim indijskim gradom i načinom života u njemu. Lako sam pronašao smeštaj u blizini autobuske stanice, istuširao se i sa nestrpljenjem krenuo u obilazak. U guest haus-u sam dobio informaciju da u samom gradu postoji organizovani rikša prevoz, i to sa numerisanim brojevima, gde se plaća fiksna cena karte. U pitanju su bile malo veće rikše od standardnih u koje staje veći broj ljudi. I, za cenu od 5 naših dinara, rikšom broj 7, zaputio sam se u centar grada. Zauzevši strateški dobro mesto u rikši, upijao sam svaki detalj sa ulice. Prvo što mi je bilo interesantno je da sam u tom vozilu bio učesnik pravog slaloma. Pošto se indijskim ulicama kreće sve što može da ima bilo kakvu silu ubrzanja, naša rikša se tokom desetominutne vožnje nekoliko puta očešala o brojna goveda te ruke i noge pešaka. Nekoliko situacija su mi je izgledale kao da ćemo upasti u kanalizacione kanale koji omeđuju gradske ulice i ono što se može nazvati trotoarom. Ipak, sem intenzivnog mirisa koji se širio iz tih kanala, nismo imali drugih neprijatnosti. Došli smo i do samog centra grada u kome dominira Nasiyan Temple. Posle posete ovom impresivnom džainističkom hramu sam se prošetao do obližnjeg jezera, a potom se sa namerom izgubio u uskim uličicama, gde su se nalazile mnogobrojne tezge sa neobično poređanim voćem i povrćem. Do njih su neumorno štektali krojači na starim singericama, spremni da vam na licu mesta „uzmu meru“ i za pristojnu cenu sašiju šta god poželite.

Konačno je i stomak „javio“ da i njemu treba posvetiti pažnju. Dakle, došao je trenutak kada ću se konačno suočiti sa čuvenim talijem i par sati posle toga videti reakciju svog organizma na sve to. Ljubazno lokalno stanovništvo mi je preporučilo da ručam u restoranu hotela Haveli heritidž. Osoblje restorana je bilo gastarbajtersko. Da, i Indija je interesantna nekim strancima kao destinacija gde se može raditi i zaraditi. Najbrojniji su Nepalci koji ovde dolaze na sezonski rad. Dvadesetak minuta po narudžbi, stigao mi je svež tali i za 50 dinara sam uživao u nekoj novoj ali veoma ukusnoj hrani. Stomak je odreagovao sasvim ok, kao i na sve kasnije obroke, koji su sledili.

Poslepodne u Adžmeru sam proveo u obilasku Darge, islamskog svetilišta, po kome je grad čuven i poznat i van granica Indije. Prvo što sam primetio je religijski sklad koji vlada a na koji su Indijci veoma ponosni.

U blizini Adžmera se nalazi čuveni grad Puškar. u njemu se svake godine održava najveći indijski sajam kamila (Radžastan je delom i pustinjska država). Međutim, njegovo održavanje se nije poklopilo sa mojim boravkom tamo. Pored sajma kamila, Puškar je poznat i kao hindu hodočasnički centar. Na žalost, cela priča oko toga je previše iskomercijalizovana, tako da svaki stranac prosto bude „napadnut“ od strane što pravih, što lažnih sveštenika, koji će zaista sve uraditi samo da vam uzmu novac. Dokle ide sama komercijalizacija, pokazuje i to da sam određen broj reklama za masažu video i na čistom srpskom jeziku. Pošto sam posetio Bramin hram, glavno hodočasničko mesto, kao i gatove na jezeru, vratio sam se u Adžmer.

Prizor sa ulice u Puškaru

Prizor sa ulice u Puškaru

Plavi gradovi

Usledio je nastavak puta ka Bundiju, gradu udaljenom nekih 150 km južno od Adžmera. U pitanju je simpatičan i relativno mali grad za indijske pojmove. Njegove ulice su načičkane plavim, braminskim kućicama, i malim hramovima na gotovo svakom ćošku. Opuštajuća muzika koja je dopirala iz gotovo svakog hrama stvarala je neobičnu i relaksirajuću atmosferu. Iznad samog grada se uzdizala monumentalna Taragarh tvrđava. Iz svakog ugla, pogled na tvrđavu je bio fenomenalan i prosto mamio posetioca da je istraži. Na ulazu u tvrđavu sam dobio instrukcije da ne izazivam mnogobrojne majmune, na bilo koji način, i da obavezno uz sebe imam štap. To me je malo zabrinulo ali ne i obeshrabrilo. Naravno, pošto za sve u Indiji postoji neko ko će vam se naći pri ruci, meni je jedan klinac ponudio da mi bude vodić. Dva sata za sada već famoznih 50 dinara – good deal, zar ne? Njemu sam prepustio da nosi štap i da mu zaista brojni majmuni budu briga. U početku mi je kolonija ovih neobičnih stanovnika tvrđave bila simpatična i interesantna, ali je sve to ubrzo prešlo u laganu nelagodu, pošto su bili toliko slobodni da vam bez problema skakuču do naručja i odatle uzimaju sve što im deluje zanimljivo. Međutim, moj vodič je sve to rešavao na vreme, čak ponekad i pregrubo za moj „ukus“. Mislim da ne moram posebno da opisujem kakav se pogled pruža sa najvišeg platoa Taragarha na plavi grad Bundi.

Posle dva relaksirajuća dana u Bundiju, spremio sam se za verovatno uzavreliju atmosferu koja me je očekivala u Džodpuru. Ponovo sam koristio sleeper autobus, sa istovetnom nelagodom u stomaku koju sam imao i prvi put, gledajući ljude na podu autobusa. Dolazak u još „plavlji“ grad od Bundija i sa još veličanstvenijom tvrđavom je već na samom početku nagovestio da je ovo pravi velegrad. Od njegovih skoro milion stanovnika činilo mi se da je bar polovina već od rane zore na ulicama. Deca su nosila naramke raznobojnog tekstila na svojim nejakim plećima, prilično mršavi ljudi su pedalali na sklepanim bicikl-kolicima ogromne količine svakojake robe i probijali se kroz sveopštu gužvu. A ja sam trljao tek otvorene oči i sve ovo posmatrao kroz godinama neopran prozor autobusa.

Centar Džodpura predstavlja Sardar market, trg sa starom kulom i velikim časovnikom na njoj. To je i glavno sastajalište u gradu, te se na tom mestu nalaze mnogobrojne agencije za sve i svašta, internet kafei, sklepani kiosci indijske brze hrane, tezge sa poznatim i mnogo više nepoznatim vrstama voća i povrća… Pošto sam solidan smeštaj našao u samoj blizini Sardar marketa, odlučio sam da doručkujem kajganu u tost hlebu, džajpurski specijalitet brze hrane. Naravno, nisam gledao način same pripreme kao i posuđe koje se za to koristilo, pošto sam želeo da mi ništa ne pokvari uživanje u ukusu. Za piće sam uzeo i hladan lasi, tako da je radžastanski jutarnji gastronomski ugođaj bio potpun. Nisam želeo da gubim vreme i odmah sam se uputio ka najveličanstvenijoj tvrđavi koju sam do tada video u životu, ka Meherangarhu. Neću preterati ako kažem da vizuelno deluje da se tvrđava prostire bukvalno iznad polovine ovog milionskog grada! Koliko je fascinantan pogled na nju spolja, ni unutrašnjost ne zaostaje. Svaki detalj je brižljivo urađen, čini mi se da su se decenije i decenije potrošile da bi ta lepota ugledala svetlost dana. A, pogled na grad je još plavlji od onog u Bundiju. Sa vrha tvrđave se vidi koliko ljudi vode računa o svojim fasadama. Šetajući ulicama se ne stiče takav utisak. U Džodpuru sam se sreo i sa Amitom, prijateljem sa Couch Surfinga. Pokazao mi je bogatiji deo grada, onaj u kome i sam živi. Njega čine prelepi parkovi sa uredno podšišanom travom i fontanama osvetljenim raznobojnim reflektorima. Parkovi su uglavnom okruženi čistim ulicama sa prelepim vilama u njima. Potpuno dugačiji ambijent, iskreno ne toliko očaravajući kao u starom delu grada.

Pogled na Bundi

Pogled na Bundi

Radžastanski Dubrovnik

Sledeća destinacija mog radžastanskog puta bio je Džaisalmer. U pitanju je najistočniji grad koji sam posetio na ovom putovanju, smešten duboko u pustinji Tar. Ako je tvrđava u Bundiju bila monumentalna, ona u Džodpuru još veličanstvenija, za džaisalmersku ne mogu da pronađem odgovarajući pridev. Razlog je prilično jednostavan – ceo grad je, zapravo, tvrđava.

Zivot unutar džaisalmerske tvrđave

Zivot unutar džaisalmerske tvrđave

Kada se ta kruna ukaže iz daljine čovek shvati da retko u životu ima prilike da vidi takve prizore. Ceo gradski život se odvija unutar zidina. I saobraćaj i stanovanje, i odvodi kanalizacije na sve strane, i prelepi hramovi i gomile đubreta… I, mnogobrojne životinje koje se slobodno kreću uskim uličicama. Lokalci kažu da 99 kula – bastiona zapravo okružuju ceo grad. I, većina predaka tih ljudi je svojevremeno radila za maharadžu, koji je sve to i posedovao. To je bio život, zar ne? Sada stanovnici ove tvrđave uglavnom poseduju male hotele, restorane ili prodavnice. Jedina stvar koja kvari celu atmosferu je besomučno navaljivanje gotovo svih stanovnika da vam po svaku cenu uvale, makar i jednodnevni, pustinjski safari na kamilama. Prilično je teško otresti ih se. Ali, svako ima svoju proviziju i za nju se grčevito bori. Posle obilaska unutrašnjosti tvrđave, zaputio sam se ka obližnjem jezeru i, pogađate, za 50 dinara sebi priuštio polučasovnu vožnju čamcem. Uz, naravno, nezaboravan pogled na radžastanski Dubrovnik, kako su na nekim hrvatskim blogovima nazvali džaisalmersku dragulj tvrđavu.

Iz Džaisalmera sam, ka sledećoj destinaciji – gradu Bikaneru, koristio voz. Po prvi put na celom putovanju. U pitanju je bila relativno nova linija te nije bilo velike gužve i besomučne jurnjave za voznim kartama, što je veoma čest slučaj u Indiji. Međutim, to nije značilo da saputnici nisu bili zanimljivi, naprotiv! Do mene su sedeli brat i sestra sa kojima sam imao veoma interesantnu konverzaciju. Međutim, činilo mi se da su nekoliko puta bili posramljeni onim što vidim po samom vozu ili na usputnim stanicama. No, ja sam se maksimalno trudio da oni ne primete moja iznenađenja. Ali, par koji je sedeo preko puta nas se svojski trudio da iznenađenja ne manjka. To je posebno bilo izraženo kada su se spremali da ručaju. Na drvenu klupu, na kojoj su sedeli, postavili su sofru. Odnosno, poređali između sebe sve kese i kesice u kojima su se nalazili i kuvana hrana i sosovi i neoljušteno voće i povrće. Prvo su poređali novine i na njih sve istresli. Preko pirinča u raznim bojama, posuli su nekoliko sosova. Ljutina i aroma istih se osećala i na metar udaljenosti. E, onda je trebalo očistiti glavicu crnog luka. Pošto nisu imali ništa od pribora, gospodin je stavio glavicu luka na klupu, ustao, skinuo papuču i svom snagom je udario golom petom. Nekoliko komada se rasulo između svih nas. Naravno, gospodin je ne obazirući se na izraz mog lica sve to pokupio i u slast pojeo. Na kraju su se obrisali tim istim novinama i lagano počeli da vare obrok. Prošlo je otprilike pola časa i voz je stao. Mnogobrojni prodavci su kroz prozore nudili razne proizvode. Gospođi preko puta je zapao za oko prodavac nečega što bi se moglo nazvati sladoledom. Poručila je porciju za sebe. Prodavac je na list novinskog papira drvenom špatulom izvadio bledunjavu smesu i dao je gospođi. U pola minuta je cela smesa nestala, taman pre nego bi počela da curi, pomešana sa olovnim slovima novinskog izdanja.

Tvrdjava u Džodpuru

Tvrdjava u Džodpuru

Hram pacova

Stigosmo u Bikaner. U pitanju je još jedan grad koji se ne nalazi često u itinererima putnika. Ali, kao i u slučaju Adžmera sa početka teksta, grad živi život za sebe a ne za turiste i posetioce. To se posebno primećivalo na bazarima, gde je bilo zadovoljstvo posmatrati pravu trgovinu indijske provincije. Međutim, i Bikaner ima svoj dragulj, crvenkastu mogulsku tvrđavu Džunagar. To je građevina sa kraja šesnaestog veka, u izvanredno očuvanom stanju. Krasi je skoro kilometar dugačak bedem sa 37 bastiona.

Skoro svi stranci koji posete Bikaner iskoriste priliku da obiđu i obližnji hram. Kakav hram – čudan i bizaran, neobičan i jedinstven. U pitanju je već svetski poznata Karni Mata ili Hram pacova. Na nekih tridesetak kilometara južno od Bikanera, u mestu Dešnok, nalazi se ova atrakcija. Spolja se ne čini da je u pitanju nešto posebno. Čak bi se moglo reći i da spada u red skromnijih hramova. Ali, pri samom ulasku u njega čovek doživljava šok. Za nekoga je toliko gadno da odmah beži napolje, nekome je nestvarno i prosto uživa u tome da mu se brojni pacovi motaju oko nogu, kao da su sami na celom svetu. Ova bizarna priča datira iz četrnaestog veka. Karni Mata, inkarnacija Durge, pitala je boga Smrti, Yamu, da oživi sina tužnog pripovedača. Kada je Yama to odbio, Karni Mata je reinkarnirala sve mrtve pripovedače, ovog puta kao pacove, usput lišavajući Yamu duše. U stvarnosti, hram je dom za hiljade pacova koji su tretirani kao mala božanstva od strane vernika. Oni im donose prasad, odnosno svetu hranu. Prasad se ostavlja u posebnim posudama ili se jednostavno iz ruke daje pacovima, koji sve to u slast grickaju. Kao da su u pitanju pitomi golubovi. Pošto sam se i ja na kraju svega oslobodio, ponudio sam prasad malim božanstvima, iz svoje ruke. Slasni zalogaji su u sekundi nestali tako da sam na kraju osetio i nekoliko jezika na vrhovima prstiju.

Karni Mata temple ili Hram pacova

Karni Mata temple ili Hram pacova

Boravak u Radžastanu sam završio u Džajpuru, dvomilionskom gradu. Pink city je stvarno velegrad u odnosu na ostale gradove ove indijske države. Saobraćaj je prilično dobro regulisan, sa primetnim brojem saobraćajaca koji teatralno dominiraju raskrsnicama. Ulice u samom gradu se uglavnom seku pod pravim uglom, tako da i to donekle doprinosi manjem haosu. Sa Delhijem i Agrom, Džajpur predstavlja popularni turistički Golden triangle, pa je samim tim i posećen, čak i tokom monsunskog leta. Šetajući ulicama vidim da je dosta fasada lepo uređeno i obojeno u prepoznatljivu crveno – ružičastu boju. Iskreno, možda ta ušminkanost na nekim mestima i zasmeta pošto ne odaje (barem na prvi pogled) onu Indiju koju sam imao pred očima danima pre toga.

Simbol ovog grada je Palata vetrova odnosno Hawa Mahal. Naravno, i ona je sređena do najsitnijih detalja. U pitanju je, mogu slobodno da kažem, građevina koja predstavlja neku vrstu kulise. Posebno kada se gleda sa strane. Sagrađena je krajem osamnaestog veka i ima pet spratova. Glavna namena joj je bila da sa njenih prozora brojne dame iz kraljevskog okruženja zaštićene posmatraju svakodnevni život na ulicama. Ovo svojevrsno voajerisanje im je dozvoljavalo da barem na trenutak budu odsutne iz jedne vrste bajke, koju je kraljevski život pravio.

Hawa Mahal Džajpur

Hawa Mahal Džajpur

U blizini Hawa Mahala je i gradska palata koja sa obližnjom opservatorijom Jantar Mantar čini vrlo zanimljiv kompleks. Sam Jantar Mantar, koji datira iz sredine osamnaestog veka, predstavlja drugu stranu ogledala iz Alisine zemlje čuda. Tako ga je najlakše opisati. Šeta se pored ogromnih, naizgled nerazumljivih i čudnih građevina-instrumenata, koje su služile za raznorazna astronomska ispitivanja, zodijačke znake, sunčane satove.

Jedanaest kilometara od samog grada, na jednoj steni, nalazi se veličanstvena palata Amber. Ovaj divni primer radžputske arhitekture je svojevremeno bio centar džajpurske države. Gradnja je započeta u šesnaestom veku za Maharadžu Man Singha, radžputskog komandanta Akbarove armije. Za nekih petnaestak minuta se iz samog podnožja stiže laganim hodom do ulaska u tvrđavu, ali za bledolike turiste najinteresantije je da taj put prevale na leđima slonova. Na žalost većina tih slonova je u jako lošem stanju, što celoj priči daje tužnu konotaciju.

Došlo je i vreme za povratak. U rikši, koja me je vozila ka džajpurskom aerodromu, premotavao sam u glavi film sa svim ovim nestvarnim događajima koje sam iskusio prethodnih dana. Zaključak nije originalan ali je barem iskren – nadam se da je ovo samo prva od mojih mnogih poseta Indiji, zemlji iz drugog vremena i prostora.

 

Vladimir Dragićević

Tekst je originalno objavljen na sajtu Preko ramena

Komentari

Komentari

Share Button

Posaljite Nam Poruku Ovde

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *