Slemovi i favele
Slemovi i favele

Turisti iz zapadnih zemalja poslednjih godina su u potrazi za “autentičnim” i “stvarnim”. U Indiji, Keniji, JAR-u, Brazilu, kao značajan deo turističke ponude postoje ture favelama, slumovima, getoiziranim i siromašnim delovima gradova. U Beogradu je pak nedavno jedna turistička agencija nudila turu na kojoj se moglo “upoznati sa Romima” i skupljati gvožđe sa njima.

Živimo u vremenima bezdušnog materijalizma i beskrajnog konzumerizma. Osiromašeni duhom, opterećeni osećajem besmisla i nemogućnošću osećanja novih emocija i dostizanja dubokih spoznaja, često nevoljni da kopamo po sopstvenom duhu i dvorištu, zapadnjački turisti odlaze u zemlje „trećeg sveta“ koje neretko tretiraju kao duhovno igralište i unapred ih zacrtavaju kao životne prekretnice, makar se radilo o pukim projekcijama i predstavama (uglavnom) na društvenim medijima. Veliki problem ovakvih turističkih poduhvata jeste to što se pitanje siromaštva u određenoj sredini ne povezuje sa širim nacionalnim i globalnim pitanjima nejednakosti, na koje svi utičemo.

Poslednjih godina se tako sve više razvija tzv. pro-poor turizam, koji se predstavlja kao turizam u korist siromašnih, iako bi primereniji naziv verovatno bio turizam korišćenja siromašnih. Predstavljen kao koncept kojim turizam ide u korist najsiromašnijih ljudi u zemljama u razvoju, podstakao je na razvoj slum turizma i organizovanje tura koje uključuju posećivanje sirotinjskih naselja, često etiketiranih i kao “opasna”, “nedostupna”, “ekstremna”, “uzbudljiva” područja. Ono što “prodaje priču” često je upravo ono negativno – opasnost, ekstremno siromaštvo, kriminal – čime se dodatno stigmatizuju iovako otuđene zajednice.

U članku o rastućem trendu geto turizma u Njujorku, Chris Carr, umetnik i dugogodišnji stanovnik Bušvika kaže: “To je paradoksalno. Imate područje u koje se ljudi boje doći, ako nisu na organizovanoj turi koju vodi bela osoba. Pruža im se lažan osećaj sigurnosti, iako bi zapravo bili sigurni i da su sami došli u dva ujutro.” Carr objašnjava i kako su dela ulične umetnosti koje turisti obilaze sve više marketinški materijal sponzorisan od strane korporacija – problematika o kojoj se mogu pisati zasebni članci.

Zavrtimo priču na početak – prethodnice ovakvih oblika turizma svrstavaju se u početak 19. veka u Londonu. Za londonsku elitu tada su bili upriličeni izleti u siromašne delove grada, kako bi imali priliku da vide kako siromašni, “oni drugi” žive. Baš kao srećni princ iz priče Oskara Vajlda, elita inače nije gledala ni izlazila van svojih zidina. Izleti u sirotinjske četvrti prvenstveno su bili vođeni znatiželjom i voajerskim uzbuđenjem, ali naravno bilo je i onih koji su bili motivisani istinskim altruizmom. Slično je zapravo i danas.

Kao što je bio nedavni slučaj sa agencijom City Soul Belgrade iz Beograda, koja je u svom “Meet a Gypsy” paketu nudila obilazak romskih naselja, prisustvo skupljanju i recikliranju gvožđa i bakra, i “opcionalni razgovor sa Ciganinom” (tura je brzo ukinuta zbog kritika na društvenim mrežama), ture u Daraviju (Indija) uključuju obilazak odlagališta smeća na kojima često rade deca koja preživljavaju na ulici. U ponekim slumovima postoje i hosteli i niskobudžetni smeštaji koji pružaju “autentično” iskustvo, iako neretko mnogo bolje opremljeni – sa strujom, toplom vodom, pristupom internetu i drugim luksuzima koje domicilno stanovništvo u svakodnevnom životu nema.

Sa sličnom situacijom sam se lično susrela u izbegličkom kampu Šatila, koji se nakon decenije postojanja više ne percipira kao izbeglički kamp, već više kao bejrutski geto. U Šatili nema pitke vode, većinu dana ni struje, različite frakcije drže svoje delove kampa, trgovina oružjem i drogama je sveprisutna, a “ostali” građani Bejruta zaobilaze je u širokom luku. U Šatili sam boravila više puta, a u poslednjem navratu radila sam sa decom u kampu mesec dana, iako sam bila smeštena u drugoj četvrti.

U Šatili postoji CYC Guesthouse, koji funkcioniše kao hostel povezan sa Centrom za mlade. U jednom od razgovora s Abu Moujahedom, jednim od pokretača centra i hostela, jasno mi je dao do znanja da njegova vizija nije primati turiste koji će u Šatilu dolaziti kao u zoološki vrt. “Ne zanimaju nas turisti koji će doći na jedan dan, kao posetioci koji će na brzinu okinuti fotografije i otići, već oni koji žele postati deo zajednice, koji su stvarno zainteresovani i spremni da ostanu duže vremena”, rekao je. Pitanje je – koliko je takvih? I, kolika je zapravo korist od turista za ove zajednice, tj. kako tu korist procenjivati?

Naime, kada inicijative za turističkim delovanjem ne dolaze iz samih zajednica (kao što je slučaj hostela u Šatili), situacija je problematičnija. A upravo je to i dalje češći scenario. Svaki turistički operator tržišno će predstavljati svoju turu/hostel/program kao korisnu za zajednicu, ali turistima je zapravo, zbog manjka konkretnih podataka i informacija, teško da znaju šta je zbilja podržano od strane zajednica i osmišljeno da pomogne, a šta je tek eksploatacija umotana u marketinški trik. Iako, valja spomenuti kako je poslednjih godina u Brazilu glasno kritikovanje tura favelama podstaklo kompanije da daju veći deo profita zajednicama i uspostavljaju sestrinske organizacije unutar samih favela, te da uključuju lokalno stanovništvo i budu finansijski transparentniji. Naravno, i dalje su to mali pomaci u koje ni približno nisu uključeni svi – barem ne na odgovarajući način.

Posmatranje favela iz žičare u Riu de Žaneiru

Posmatranje favela iz žičare u Riu de Žaneiru

Sećam se kako je za vreme Olimpijade u Riju, u televizijskom prilogu stanovnik jedne od favela u kojoj se održavaju turističke ture, rekao: “Ne vidim nikakve promene za zajednicu, vidim samo promenu u broju ljudi, stranaca koji ovde dolaze, ali šta mi od toga imamo?”. Turistima se retko pruža prilika da čuju glasove onih koje (doslovno) promatraju, jer se primarno oslanjaju na vodiče da “tumače”. Osećaj pasivnog bivanja u izlogu 2010. godine je divno opisao Kennedy Odede, u članku za Njujork Tajms.

Odede je pisao o objektivizaciji siromašnih kroz primer slum turista u njegovom rodnom Najrobiju. U članku piše: “Slum turizam pretvara siromaštvo u zabavu, nešto što se može doživeti u trenutku i potom pobeći. Ljudi misle da su stvarno ‘videli’ nešto, a zatim se vraćaju svojim životima i ostavljaju mene, moju porodicu i moju zajednicu tamo gde smo bili i pre. Bilo mi je 16 kada sam prvi put video turističku turu slumom. Bio sam ispred svoje kuće od devet kvadrata i prao suđe, gledajući posuđe sa čežnjom, jer nisam jeo dva dana. Odjednom se pojavila bela žena i slikala me. Osećao sam se kao tigar u kavezu. Pre nego što sam išta stigao reći, ona je otišla dalje”.

Prodavci voća u Najrobiju

Prodavci voća u Najrobiju

Pod krinkom turističkog rada za siromašne i potlačene, fokus ostaje na onome koji ima moć – turisti koji dolazi po sopstveno ispunjenje i transformaciju života. Subjekti narativa koji se pišu o favelama i slumovima i dalje su većinom dobrostojeći belci, turisti, pisci i “istraživači”. Ono što Odede i brojni kritičari zagovaraju jesu promene na lokalnom nivou – kada bi drugi stanovnici grada počeli da dolaze u getoizirana područja, kada bi postojale lokalne inicijative koje podstiču saradnju, solidarnost i interakciju, a ne samo turistički operatori koji dovode strance u kratku šetnju – zasigurno bi se otvorio prostor za dugoročnije i konstruktivnije pomake na bolje.

Nadalje, veliki problem ovakvih turističkih poduhvata jeste to što se pitanje siromaštva u određenoj sredini ne povezuje sa širim nacionalnim i globalnim pitanjima nejednakosti, na koje svi utičemo i kojima doprinosimo, bilo direktno ili posredno.

I na kraju, zasigurno postoje adekvatniji i produktivniji načini da se napravi nešto po pitanju nejednakosti, siromaštva i opresije – bilo da se radi o “našim” zajednicama ili o dalekim zemljama. Kratkotrajnim izletima u slumove sveta ne može se biti više od turiste među siromašnima.

 

Ivana Perić
Preuzeto sa H-Altera

Pročitaj još
Nedaleko od Negotina u ataru sela Šarkamen, nalazi se arheološki biser, carska palata Maksimina Daje…