Izrael i Palestina u tri dana

Crkva Isusovog rođenja
Crkva Isusovog rođenja dvadesetih godina 20. veka

Obično svaku novu zemlju posetim kada impuls za pronalaženje jeftine karte i smeštaja za istu postane kompulzivan. Izrael mi je već poslednje dve godine prešao u kompulziju, ali smo se iz neobjašnjivih razloga zaobilazili, a ja sam uporno odlazila na meni daleko manje privlačne destinacije.

Međutim, u avgustu 2017. letovala sam sa dečkom na Kritu, a žena koja nam je izdala kola u rent-a car agenciji je bila iz Izraela. U agenciji je puštala izraelsku muziku, lagano je drmusala glavom u tonovima muzike i nostalgično odgovarala na moja navalentna pitanja o Izraelu. Na kraju razgovora sam se zarekla gospođi da stižem u njenu otadžbinu najkasnije do kraja godine i tako je i bilo.

Destinacija je bila poznata, a saputnike (sestru i zeta) sam puškom naterala da uzmu slobodne dane na poslu i krenu sa mnom u Svetu zemlju. Moj dečko više ne reaguje na vatreno oružje, tako da je ostao da vredno radi u Beogradu.

Oko ponoći nas je “pokupio” kombi prevoznika i zapucao Banatom prema aerodromu u Temišvaru. Smrzle su nam se noge u kombiju, ali je jasan cilj opravdavao prevozno sredstvo. Komplet cena prevoza do Tel Aviva (kombi + avion = povratne karte) je bila 65 evra. Upala jajnika uključena u cenu karte.

Izrael

WizzAir je prionuo na pistu Tel Aviva oko 11 ujutro. Nekih 3000 km daleko od rumunske vlage dočekalo nas je nežno novembarsko sunce Izraela. Smeštaj smo uzeli u Tel Avivu, jer je bi jeftiniji nego u Jerusalimu.

Prva fascinacija po dolasku je bio prizor u vozu kome je oko pola sata trebalo da nas doveze do Tel Aviva. Mladići i devojke, svako od njih sa po jednom automatskom puškom u rukama i u vojničkim uniformama, okupirali su ceo voz. Trebalo bi da deluje strašno, ali nije. Iako sa automatskim puškama u rukama taj mlad svet je delovao izuzetno gostoljubivo i mirno. Kada smo izašli iz voza i dalje su oko nas zujali mladi u uniformama. Sve žene i svi muškarci u Izraelu su u obavezi da služe vojni rok, s tim što žene služe dve godine, a muškarci tri. Najveća izraelska investicija u Izrael je njihova vojska.

Sledeća fascinacija dok smo vukli naše mini size koferčiće ka apartmanu je kako država koja je na čelu svetskih finansija ni jedan šekel (izraelski novac) nije uložila u renoviranje ni jedne fasade u Tel Avivu. Zgrade imaju šmek blagog raspada, ali se od starta oseća atmosfera koja prija prosečnom Srbinu. Podne je, petak je, tako da smo požurili da ostavimo stvari jer u Izraelu od zalaska sunca u petak do zalaska sunca u subotu ne radi gotovo ništa. Poprilično su striktni u ovom neradu, a sve u ime religije, jer je subota (Šabat) za njih sedmi dan u nedelji, dan za odmor posle šest napornih dana stvaranja sveta – po Bibliji.

Imali smo želju da obilađemo grad, ali su nas srce i noge izdali od nespavanja, tako da smo skončali na Tel Avivskoj plaži. Svi su na toj plaži, i ljudi u kupaćim kostimima i u odelima, turisti, lokalci, vojska, svi! Plaža se pruža dužinom celog grada, a pored centralnog dela plaže se nalazi Dubai u pokušaju. Niz hotela, tržnih centara, u vidu još uglavnom nedovršenih staklenih solitera, odskaču od ostatka gradnje u Tel Avivu. Ručali smo i dremnuli na plaži, povratili malo snage, a onda se uputili da vidimo deo grada White city, gde se nalaze kuće stila Bauhaus, za koje je svaki internet vodič rekao da se ne propušta. Nismo propustili, ali nismo ni uvideli preveliku razliku između tog kraja grada i ostalih krajeva grada. Uglavnom je sve podsećalo na naselja u Podgorici građena 80-ih godina.

Plaža u Tel Avivu

Plaža u Tel Avivu

Plaža Tel Aviv

Liči na Podgoricu na moru

Subota. Nju smo takođe isplanirali u Tel Avivu, jer do Jerusalima nismo mogli da stignemo pošto kako sam već napomenula do subote uveče radi slabo šta. Odmah izjutra smo se uputili u najstariji deo grada – Jafu, arapski deo grada. Ujedno je to i jedna od najstarijih svetskih luka, a tek 1950. godine se spojila sa mlađanim Tel Avivom i sada čine jednu celinu.

Uz more, a ispod zidina i uskih ulica Jafe prostirao se niz ribljih restorana. Nije nam se jela riba, pa smo produžili dalje u potrazi za nečim masnim i usput naišli na grupu lokalaca koji igraju salsu, i mi smo odigrali sa njima. Miris vazduha je bio morski, atmosfera opuštena i vesela u isto vreme, a mi u potrazi za hranom i bilo kojom turističkom agencijom koja radi i u kojoj bismo mogli da uplatimo izlet u Jerusalim i Palestinu, jer smo imali baš malo vremena. Uprkos jakom uticaju religije, nađosmo otvorenu profitnu organizaciju zvanu – turistička agencija i uplatismo 100 evra po osobi za obilazak svih korena hrišćanstva. Nije bilo dozvoljeno plaćanje u kešu, samo karticom. Ostatak dana smo proveli u tumaranju po Tel Avivu i traženju delova grada koji su preporučeni na internetu, ali zaista tu ništa ne bih izdvojila kao wow efekat, osim prijatne klime za to doba godine i lepe energije koja se širila gradom. Uveče smo popili pivo u nekom baru, osmotrili malo komunikaciju među mladim Izraelcima i zaključili da odnos prema izlasku podseća na odnos Beograđana prema izlasku, sa manje naglašenim elementom doterivanja kod Izraelaca.

Stari grad

Stari grad, foto: Srđan Šajinović (http://www.easttothesun.com)

Nedelja ujutro. Sastanak je bio dogovoren u 8 ujutro kod nekog „fancy“ hotela pored plaže, a vozač se pojavio u 8:15č. To jest, nije to bio samo vozač Jevrejin, već i turistički vodič, kustos, instruktor skijanja, prevodilac, istoričar, ekspert za geopolitiku, po seksualnom opredeljenju homoseksualac, a po temperamentu šaljivdžija. Izraelci su izuzetno praktičan narod, ne vrše bespotrebnu disperziju posla, a ni novca, tako da ovaj full tretman koji nam je pružio vozač – vodič ne odskače ni malo od njihovog generalno praktičnog načina razmišljanja. I zaista, sve je odradio tako da ne primetimo da nam je on sve i svja, uz izuzetnu posvećenost efikasnosti i konciznosti. Doduše, dao je i lični pečat tumačenja istorijsko – religijskih događaja, koji bi da su na izlet kojim slučajem umesto dve nafrakane Italijanke, jednog bipolarnog Amerikanca, dve sluđene Kongoanke i nas, krenuli neki izuzetno religiozni ljudi, bio ponižavajuće uvredljiv. U više navrata nam je dao do znanja da religija nije egzaktna kategorija i izrazio sumnjičavost u stvarno postojanje Hrista, Davida, Solomona i ostalih, ali nam je uprkos takvom svom stavu ispričao sve što istorija i Biblija kažu o tim događajima, a ostavio nama na volju da to tumačimo kako hoćemo.

Zbog gužve na putu smo se do Jerusalima vozili malo duže od sat vremena, a usput smo kako nam je naš vozač – vodič objasnio nailazili na čas parče palestinske regije, čas izraelske. Daleko veći broj delova su izraelski, a i tamo gde su palestinski uglavnom je omotano nekim bodljikavim žicama koje ih sprečavaju da se šire van granica istih. Priroda je pustahija kao i krajolici krajnjeg juga južne Evrope, ništa manje, a ni više.

Mini bus se prvi put zaustavio na Maslinovoj gori. Izašli smo na vidikovac, a sa njega je pucao pogled na „ničiji grad“. Vozač – vodič nam je prstima na brzaka pokazao sve znamenitosti dole, a onda smo se uputili u stari grad da se lično uverimo koliko je on u stvari ničiji i svačiji. Gradom su marširali mladi Izraelci sa mašinkama i još mlađi Palestinci sa mašinkama. Na Palesticima su mašinke delovale glomaznije. Osim po svojoj istoriji Jerusalim je specifično mesto i po podeljenosti aktuelnoj već više decenija. Kada kažemo sveti grad obično mi hrišćani pomislimo na Hrista, ali on je svet i Jevrejima i muslimanima na isti način kao i hrišćanima. U Jerusalimu je umro i vaskrsao Hrist, a Muhamed otišao u raj. U Jerusalimu se nalazi sveti hram koji Jevreji smatraju svojim svetim mestom. Jerusalim je zaista sveto mesto za tri religije i razumljivo je da ga svako želi za sebe.

Prvo smo posetili Davidov grob, za Jevreje od izuzetnog značaja, jer je David taj koji je od Jerusalima napravio prestonicu 1000 godina p.n.e. i tako ga politički učino glavnim za Izrael. Deo groba je u jednoj prostoriji gde žene padaju u trans moleći se ispred njega, a drugi deo groba u drugoj prostoriji u koju nisam mogla da uđem, jer u njoj samo muškarci mogu da padnu u trans. Naš vozač – vodič nam je dao 10 minuta da se posvetimo toj svetinji i naglasio nam da nije potpuno siguran da je taj grob stvaran i da li se u njemu nalazi David, za koga takođe nije siguran da je ikada rođen.

Sledećih pet minuta nam je dopustio da se slikamo pored mesta gde je Pontije Pilat osudio Isusa, obišli sobu tajne večere koja je u nekom momentu bila vlasništvo našeg svetog Save, a onda smo izbili na Zid plača. Plakalo mi se, ali sam se uzdržala, nisam znala da li je autosugestija ili ipak neka sila nebeska. Zid je takođe podeljen na dva dela. Širi deo zida je gde muški Jevreji u širokom i komotnom ambijentu padaju u trans, a značajno uži ženski deo zida je gde se žene guraju da bi pale u trans. Dakle, osim verske podeljenosti Jerusalimom dominira i rodna podeljenost većine njegovih svetinja. Zid plača je u stvari jedini ostatak hrama koji je gradio kralja Davida sin – Solomon, za koga vozač – vodič isto nije siguran da li je stvaran lik, a koji je sada najsvetije mesto Jevreja, a i najveća atrakcija za turiste koji hrle da ostave svoj spisak želja u bušotinama zida.

Grobnica kralja Davida

Grobnica kralja Davida, foto: Srđan Šajinović (http://www.easttothesun.com)

Zid plača Jerusalim

Zid plača

Deo za dame

Deo za dame

Nastavili smo šetnju po gradu i izbijali na delove odakle nismo mogli desno, jer je zabranjeno turistima u neke palestinske delove grada i tako stigli do Stradalnog puta – kuda je Isus išao sa krstom na leđima, na pogubljenje. Penjući se uzbrdo vozač – vodič nam je ispričao detalje Isusovog mučeničkog penjanja do Golgote, koje smo imali prilike da vidimo u filmovima i takođe nam ispričao da postoje i usmena predanja o svim tim događajima koja se u nekim segmentima razlikuju od biblijskih događaja, jer je svaka generacija tu nešto oduzela i dodala. Kada smo izbili na Golgotu zapljusnuo me osećaj sramote što sam mislila da je Golgota i dalje golo brdo kao i pre dva milenijuma. Na Golgoti se nalazi kameni plato i crkva Hram Vaskrsenja Hristovog koja je, gle čuda, podeljena između grčke pravoslavne crkve, jermenske, koptske, etiopljanske crkve i franjevačkog reda. Pošto svi imaju pretenzije prema njoj, posle Krimskog rata je proglašen status quo i ustanovljena su pravila ponašanja kako bi se predupredila međusobna otimačina i pomeranje granica vlasništva među njima. Ponekad izbije neki sukob oko nepoštovanja pravila, a na spoljnoj strani crkve su naslonjene drvene merdevine koje su navodno bile tamo u momentu proglašenja statusa quo, pa ih niko od tada nije pomerao, jer simbolično to pokazuje da ništa ne sme da se menja dok traje status quo.

Na ulazu u crkvu se nalazi kamen miropomazanja na koji su Isusa položili kad su ga skinuli sa krsta. Iz njega izlazi mirisno ulje navodno još od perioda Isusove smrti, dok vozač – vodič tvrdi da ga svako jutro sveštenstvo premazuje uljem kako bi zadržao svetu mirisnu notu. Valja protrljati neku sopstvenu tkaninu po kamenu, pa sam protrljala svoj šal. U crkvi se na mestu gde je Isus razapet sada nalazi oltar, koji je u vlasništvu pravoslavne crkve, a najvažniji deo crkve je Isusov grob, za koji vozač – vodič tvrdi da je diskutabilno da li je zaista Hristov grob. Ključeve crkve čuvaju dve muslimanske porodice i otključavaju crkvu svako jutro, a s tim saznanjem smo završili obilazak crkve. Za kraj Jerusalimske ture nam je naš vozač – vodič postavio „trik“ pitanje: Da li je Isus bio Jevrejin ili hrišćanin?“. Prve su potrčale da odgovore Italijanke ponosno tvrdeći da je bio hrišćanin, a to mišljenje je podelio i Amerikanac. Na to je vozač – vodič pobedonosno rekao: „No!“ Misleći u sebi: „Suckers!“ Objasnio je da je čovek rođen kao Jevrejin, jer je hrišćanstvo sa njim nastalo, a onda nas odveo na polučasovni ručak kako bismo sa tim što pre završili i nastavili u pravcu Palestine.

Džamija Al Aksa se nalazi na Hramovnoj gori, mestu gde se nekada nalazio Jerusalimski hram. Ovaj hram je do temelja srušen u 1. veku, nakon neuspele jevrejske pobune protiv Rimljana. Nakon razaranja, Jevrejima je bio zabranjen ulazak u Jerusalim. Pošto su ga preoteli od hrišćanske Vizantije grad su zauzeli muslimani, koji su na mestu nekadašnjeg hrama sazidali džamiju. Zapadni zid koji opasuje uzvišenje na kome se nalazi Al Aksa, smatra se jedinim ostatkom Solomonovog hrama i predstavlja najsvetije mesto za Jevreje koji ga nazivaju i Zidom plača.

Džamija Al Aksa se nalazi na Hramovnoj gori, mestu gde se nekada nalazio Jerusalimski hram. Ovaj hram je do temelja srušen u 1. veku, nakon neuspele jevrejske pobune protiv Rimljana. Nakon razaranja, Jevrejima je bio zabranjen ulazak u Jerusalim. Pošto su ga preoteli od hrišćanske Vizantije grad su zauzeli muslimani, koji su na mestu nekadašnjeg hrama sazidali džamiju. Zapadni zid koji opasuje uzvišenje na kome se nalazi Al Aksa, smatra se jedinim ostatkom Solomonovog hrama i predstavlja najsvetije mesto za Jevreje koji ga nazivaju i Zidom plača.

Palestina

Naš sve i svja je morao da nas uruči palestinskom kolegi, jer dalje kao Izraelac, sa nama nije mogao. U toku domunđavanja sa kolegom putem telefona su obojica iskazali neverovatne lingvističke sposobnosti miksujući hebrejski, arapski i engleski. Izbacio nas je ispred nekog tunela, a onda smo kroz njega došli do Palestine. Iskreno, nadala sam se nekoj dramatičnijoj kontroli koju bih mogla da prepričavam pokoljenjima kao podvig, ali ništa se od toga nije desilo, prošli smo glat, niko nas nije ni pogledao.

U Palestini prvi utisak – raspad. Instant je posetiocu jasno da nije više u Izraelu. Atmosfera kao na našim buvljim pijacama iz 90-ih. Tu nas je sačekao novi kombi i mlađani vozač-vodič-lingvista-business developer-Palestinac/hrišćanin i odvezao nas pravac u grad gde je rođen Isus – Vitlejem.

Vitlejem je blizu granice sa Palestinom, kratko smo se vozili do njega, a kada smo stigli silno nas je iznenadila već spremna novogodišnja rasveta sa sve jelkama, čak bi im i Partija pozavidela na istoj. Naš palestinski vodič – vozač nam je rekao da se Palestinci silno raduju Novoj godini i da svi izlaze na ulice da je proslave. Takođe nam je rekao da većina mladih želi da ode odatle, a da neki nisu uspeli nikada da izađu iz Vitlejema i da bi oni kad bi došli do Jerusalima mislili da su u Njujorku, takvu je komparaciju napravio.

Vitlejem se nalazi na brdima, na skoro 800m nadmorske visine, a ulice kojima smo se kretali su bile uske čak i za mini bus. Usput smo prolazili pored njihovih institucija, pa nam je objasnio da je začetak ekstremizma u školama. Bogatije porodice šalju svoju decu u inostrane škole, naglasio je italijansku i francusku školu, a velika većina onih koji nemaju za privatne škole idu u državne. Plan i program državnih škola je usmeren na ekstremna učenja kurana, dok se u ostalim materijama, kako je on rekao, ne ističu previše. Želja svakog imućnijeg Palestinca je da dete pošalje na zapad na studije.

Stigosmo do Crkve Rođenja Hristovog, zaglavivši se u međuvremenu u nekoj uličici. Naš palestinski guru nas je poveo u crkvu. Prvo smo stali u red, a onda je on kao smislio neki manevar da zaobiđemo red tako što smo ušli na druga vrata. Crkva je razume se podeljena između grčke, jermenske i katoličke crkve i svaka ima po svoj krst na vrhu. Prošli smo pored katoličkog oltara i spustili se u pećinu u kojoj je Hrist rođen, ali smo mogli da vidimo samo jedan deo pećine, jer je i on podeljen između crkava, ali pošto smo se mi „prošvercovali“ na katoličku stranu, nismo videli tačno mesto rođenja Isusa jer njime vlada pravoslavna crkva. Tako su se 2000. godine u ovoj crkvi odigrali sukobi između izraelskih snaga i Palsestinaca, kada se 200 Palestinaca sakrilo u crkvi, a nastradalo je 9 Palestinaca i zvonar crkve.

Turista na kilo

Turista na kilo

Ovde je prema predanju rođen Isus

Ovde je prema predanju rođen Isus

Crkva Isusovog rođenja

Crkva Isusovog rođenja dvadesetih godina 20. veka

Dok smo stajali u bašti crkve i slušali našeg gurua kako nam deklamuje istorijske podatke neko je otvorio neka vrata koja nije trebalo da se otvaraju i nastala je dreka. Istog momenta je masa ljudi pomislila da je neki napad i svi su uznemirili, ali je ubrzo postalo jasno da je u pitanju samo svađa lokalaca. Ubrzani kurs Palestine je završen jer je se polako spuštao mrak, a naš vozač – vodič nas je dopremio ponovo do granice. U povratku nismo prolazili kroz tunele nego smo se samo prebacili iz kombija u kombi gde nas je dočekao naš razdragani izraelski vozač – vodič i poveo nazad u Tel Aviv.

Pročitaj još
Ako krećete na put automobilom, planirate put ili kraći boravak u nekoj od navedenih država,…