Kenija: Putevima nilskog konja, po betonu, u cik-cak

Nilski konj afrika

Impale su prve životinje na koje smo naišli po ulasku u “Nacionalni park Najrobi”, a za njima su usledile zebre i krdo bufala. Vozač nam je pojasnio stvari:

– Prvo smo videli impale, a ovo su zebre, a ono iza njih je krdo bufala.
– Dobro se slažu?
– Da, odlično. Samo, bufalo je druga najsmrtonosnija životinja Afrike po tome koliko ljudi godišnje nastrada.
– E baš čudno, mislim ipak su to nekakve krave.
– Kako to misliš?
– Pa nisu neke divlje zveri, ne bih očekivao tako nešto.
– Bufalo je divlja zver, krava je domaća životinja. Jel imate kučiće tamo odakle si ti?
– Imamo, naravno.
– I šta bi rekao kučetu kad ga negde sretneš?
– Pa ne znam, rekao bih mu “de si kuče” ili “zdravo pas” ili tako nešto.
– Eto vidiš, a kad bi sreo vuka?
– Dobro, shvatam.
– Bufalo te prvo obori, umlati rogovima, razvuče po zemlji, izgazi i onda proveri da li si živ, ako jesi napravi još jedan krug dok nije siguran da si mrtav.
– Dobro, shvatam… A koja je onda najsmrtonosnija životinja?
– Šta ti misliš?
– Lav ili tako nešto.
– Nije, obično ljudi misle da je lav, ali nije.
– Nego?
– Nilski konj.

Bufala i zebre Kenija

U nastavku obilaska, imali smo sreće da vidimo lavove i nosoroge koji se u ovom parku navodno retko pojavljuju a još ređe prilaze blizu puta.

To veče smo putovali za Najvašu, dom nilskog konja. Pročitao sam to popodne da nilski konj godišnje usmrti oko 500 ljudi širom Afrike, i da je samim tim najopasnija divlja životinja. Pitao sam se kako je moguće da nešto debelo što živi u vodi i pase travu bude tako smrtonosno. Pisalo je dalje da su nilski konji veoma teritorijalni u vodi, a kada imaju mlade posebno su agresivni. Ako se namere na čamac, gotovo je. Čak i ako ste vešt plivač nećete im uteći, a jedan ugriz u samoodbrani (napadu?) dovoljan je za večna lovišta. Na kopnu, na koje nilski konji uveče rado izlaze, stvari su malo drugačije. Vrlo su kratkovidi, tako da morate da imate baš bliski susret sa njima da bi se stvari zakomplikovale. A ako se zakomplikuju i nilski konj reši da vas pojuri, može da potrči i do 40 kmh. Ja recimo uglavnom ne trčim, a i ako trčim u prvih 50 metara trčim tu negde, onako, malo sporije… a kasnije uopšte ne. Spas je da trčite u cik-cak jer to zbunjuje nilskog konja, koji takođe važi za ne baš inteligentnu životinju. Ima još jedna stvar – odlično trče na travi, ali na betonu su dosta trapavi.

Ova informacija za beton i travu mi nije delovala posebno korisno. Zamišljao sam kako nilski konj izlazi iz vode, pojuri me preko trave i otrese me, a onda ja kao oživim, i kao… ovde si našo da me juriš pizdo, ajde gore na beton ako smeš. I onda uzmemo taksi nekih 60 kilometara do prvog asfalta dok usput gledamo kroz prozor i ćutimo, onda izađemo i ja mu tu pobegnem i budem sav ponosan. Ali jasno je do sada da nilske konje jednostavno treba izbegavati, osim ako ne idete u Najvašu, da biste ih videli.

Smeštaj u Najvaši bio je u bungalovima, a naš bungalov je bio pedesetak metara od glavnog koji je ujedno i recepcija. Bungalovi su pored samog jezera, gde možete da posmatrate nilske konje u plićaku. Odmah nam je objašnjeno da nilski konji noću izlaze da pasu, i da je potrebno da zovemo čuvare da nas sprovedu do recepcije ako iz sobe izlazimo posle sedam uveče. Meni je ovo odmah zvučalo kao preterivanje, jer bungalovi su povezani dobro osvetljenom popločanom stazom.

Bilo je rano veče, i nakon što nam je dosadilo da slikamo majmune koji su svud naokolo, seli smo pored logorske vatre da malo predahnemo. Ja i Džon. I kraj vatre sreli mladi par Kineza.

– Ćao, odakle ste?
– Iz Šangaja, odakle ste vi?
– Iz Srbije i Irske.
– HAHAHAHAHAH…
– Šta je smešno?
– Ništa. Šta radite ovde?
– Došli smo poslom, pa smo napravili izlet da malo odmorimo.
– HAHAHAHAHAHAH…
– Ok, šta je sad smešno?
– Ništa. Sutra je u Kini veliki praznik.
– Jel?
– Da. Sutra je pun mesec i svi prave “mesečevu tortu” (moon cake).
– Jel izgleda kao mesec?
– HAHAHAH… Da!
– A što se vas dvoje stalno smejete?
– Ta torta je toliko slatka da ne možeš da dovršiš parče!
– Jel?
– Da! HAHAHAHA…
– Jel planirate i vi sutra da je pravite?
– HAHAHAHAHAHAH…
– Ok, sad stvarno, šta je smešno?
– Jel ste videli nilske konje?
– Nismo.
– Mi jesmo… jel znate da je prošli mesec ovde dvoje ljudi nastradalo od nilskog konja?
– Kako to misliš?
– Jedan Kinez i jedan ribar, nilski konj ih je ubio. Ima vesti na guglu kolko hoćeš.
– Čekaj, neki vaš, poznavali ste se?
– HAHAHAHAH… ne, znaš ti kolko nas ima.

Pošto je postalo naporno da pričamo sa Kinezima za koje nismo bili sigurni na čemu su, rešili smo da odmorimo i naspavamo se. Ko za pakost, naravno, pre spavanja rešio sam da potražim vesti o pogibiji Kineza i ribara. Gugl je odmah znao šta želim i lansirao mi vesti od pre mesec dana. Kinez se navodno previše približio nilskom konju jer je pravio selfije, a ovaj ga je onda ujeo za grudi i ćao. Ribar je nastradao isti dan, tako što je nelegalno lovio ribu i naleteo na nilskog konja koji mu je preturio čamac i takođe ga ujeo za grudi. Ovde mi je više stvari delovalo sporno, prvo zašto zaboga nilski konji grizu ljude za grudi, koji je to đavo. Dalje mi je smetala tabloidizacija Kenijskih novinskih agencija na nivou najboljih srpskih tabloida. Kinez pravio selfije pa je zato nastradao, ribar nije imao dozvolu pa je zato nastradao… kao da je pecao i naleteo na nilskog konja, a ovaj bio kao… e jel imaš ti dozvolu… a ovaj kao nemam… i onda kao nilski konj se razbesni i razbuca čamac i ujede ga za grudi. Ali jasno je do sada da su nilski konji opasni, i da se sa njima, u najmanju ruku, ne treba zajebavati.

Majmun Kenija
Majmuni Kenija
Žirafa Kenija
Žirafa Kenija

Sutradan smo neko vreme proveli na ostrvu nedaleko od jezera (Crescent Island), gde se snimao film “Out of Africa”. Ostrvo je naseljeno žirafama, zebrama, impalama, nekim miroljubivim govečetom, raznim pticama i ko zna čime sve ne. Može slobodno da se šeta jer su sve životinje navikle na ljude, ali je zabranjeno hraniti ih. Napunili smo se sjajnom energijom i očekivali smo naravno da sa čamca vidimo i nilske konje, ali nažalost nije ih bilo.

Stigli smo na recepciju par minuta posle sedam, i recepcionarka je pozvala čuvara da nas otprati do bungalova. Još je bio dan, i cela stvar mi je izgledala krajnje idiotski.

– Vi ovako pratite sve goste?
– Da, mora tako, zbog nilskog konja.
– A oni stvarno izađu čak dovde, do kuće i ove staze?
– Dešavalo se.
– Ali to znači da ne dolaze stalno?
– Ne stalno, ali recimo prošle nedelje jedan se popeo do parkinga sa druge strane ulaza.
– Ne plaše se svetla?
– Ne.
– A čime biste nas vi odbranili, ako bi sad neki naišao?
– Pa… šta znam… imam recimo ovu baterijsku lampu.
– Aha…
– I tako generalno, ne dolaze oni gore baš često, a i plašljivi su. Ja ih recimo teram kao zmije. Malo lupam nogama i pravim neku buku i – oni odu.
– Nemate pušku ili tako nešto?
– Ma kakvu pušku. Ne vredi ti puška ništa, a i šta bi radio s puškom.
– Ali zašto onda insistirate da nas pratite?
– To je zbog nilskog konja, on je jako opasan.
– Ok.

Seli smo na verandu ispred bungalova da odmorimo i popijemo pivo, kad kažem seli – prvo smo rasterali guštere i par majmuna, koji se doduše sami sklanjaju ako primete da u rukama nemate ništa što bi njima bilo interesantno da otmu ili pojedu. Kako smo otvorili pivo, na stazi ispred nas stvorilo se ono dvoje Kineza, u pratnji čuvara.

– Nihau! NILSKI KONJ IZA VAS!!!
– HAHAHAHAHAHAH!
– Jel ste pravili mesečevu tortu danas?
– AHAHAHAHAHA…

Zaključili smo da je ovo drugi dan za redom kako nećemo razgovarati sa Kinezima.

– Džon, šta misliš, jel ova cela stvar sa nilskim konjima pomalo naduvana?
– Ne znam, verovatno jeste, misliš da su Kinezi naduvani?
– E to ne znam… Hoćemo sutra da uranimo? Da malo fotkamo ptice pre nego krenemo?
– Jebote… ovaj je baš veliki. (Fuck… that’s a big one.)
– Šta?

Nilski konj u mraku
Okrenuo sam glavu ulevo, a na tri metra od nas stajao je najveći nilski konj kojeg sam u životu video. To nije bitan parametar, jer sem onog u zoološkom vrtu nisam video ni jednog drugog ali svejedno… Životinja od tonu ipo, koja je realno izgledala kao đembela druželjubiva vekna hleba, stajala je ispred nas, pasla travu i veselo mahala ušima.

Sledio sam se.

– He’s lovely.
– Shut the fuck up John.

Nilski konj se okrenuo ka nama i gledao pravo u nas. Istini na volju, kao da je gledao pravo kroz nas, tri metra je verovatno previše za njega, verovatno je konstatovao samo obrise dva idiota razjapljenih vilica. Instiktivno sam podigao noge na stolicu, kao da to pravi neku razliku, ispružio šake i odmakao ih od naslona stolice kao da se predajem.

I zaista sam se predao. U tom trenutku u glavi mi je bio prazan list papira. Bukvalno mi ništa nije padalo na pamet, čak i ako rešim da nekako reagujem, da li bi to bilo dobro ili loše. Nilski konj je spokojno pasao i delovao toliko nezainteresovano i spokojno, da sam posle prvobitnog šoka i sam počeo da se osećam spokojno. Sreli smo se, i to je to.

– Divlje životinje su takve moj Uroše, ne mešaš im se, ne mešaju ti se.
– Ti se nisi usrao?
– Ma… jesam, de nisam.

Nilski konj je frknuo kao da nas pozdravlja i odmakao par metara dalje, okrenuo se ka žbunu i nastavio da pase. Ne mogu tačno da odredim zašto sam se mašio za telefon da napravim fotku. Možda kao dokaz samom sebi da se ovo zaista desilo. Dok sam otključavao ekran setio sam se nastradalog Kineza… Nekako mi je došlo da objasnim životinji da mi na kraj pameti nije da mu prilazim i pravim selfi, da sve ono nije kao što izgleda… U polumraku, drhtavim rukama bez stabilizacije, nastalo je ovo muljavo svedočanstvo, kao spomenik našem susretu, a tako i ova priča uostalom.

Tako je to bilo s nilskim konjem. Sutradan ujutru, u plićaku kraj jezera bilo ih je barem pet, slikali smo ih sa mostića i uživali kad neki od njih frkne, zaroni, i pojavi se deset metara dalje.

Nilski konj

Nilski konj

A kako je generalno bilo u Keniji, iako se to verovatno ne pitate, ali evo i to da kažem.
Jedan ulični prodavac paradajza, šrafova, umetnina, auto delova, breskvi i svega ostalog što je imao na ćebetu ispred sebe, me je pitao odakle sam.

– From Serbia.
– Ah… Serbia! Serbia and Herzegovina, very nice! You have very good boxers, Klitschko is my favorite!

E takva je Kenija, sva rasparena kinder jaja na jednom mestu.

Za kraj, ako vas zanima kako se moj imenjak Uroš nedavno proveo u susretu s bikom, čitajte OVDE.

Bufalo Kenija

Impale Kenija
Lav Kenija

Nosorog Kenija

Lavica Kenija

Kenijci

Cyber cafe

Bride of messiah 7th day

Hotel and butchery

Miroljubivo goveče u Keniji
Pastir Kenija

Pročitaj još
Iran je ukinuo bezvizni režim za državljane Srbije, samo nekoliko dana nakon što su vlasti…