Noćno planinarenje na Midžor (Stara planina)

Noćno planinarenje na Midžor
Noćno planinarenje na Midžor

Davne 2007. godine održano je tradicionalno noćno planinarenje na Staru planinu i vrh Midžor. Na prvom (tradicionalnom) nismo bili, a sa drugog reportažu nismo pisali – sve do sada (2011), u želji da ispravimo nepravdu.

Dogovor na forumu glasio je: kreće se jutarnjim vozom ka Nišu. Odatle se organizovanim prevozom ide do Babinog Zuba, jer je drukčije teško organizovati tolike ljude. Istina – planinarenje je bilo odlično posećeno. Već po dolasku na železničku stanicu videsmo grupe ljudi sa rančevima na leđima kako stoje u grupicama koje još međusobno ne komuniciraju jer se ni ne poznaju. Na šatorima podloške za vreće za spavanje, u rukama kese sa hranom. Da, ova naizgled neorganizovana skupina ljudi krenula je da kampuje. To su „naši“.

PAŽNJA: Ovo noćno planinarenje se održalo 2007. godine i ne garantujemo da ga je u svojoj lepoti moguće izvesti danas kada postoji namera uništavanja Stare planine i pretvaranje iste u igralište za malograđaneNužda spaja najčudnije cimere – kaže Marfijev zakon, a tako i bi. Put vozom do Niša (250km) odužio se na cirka 7 (sedam) sati, ali zadovoljstvo putovanja sa dobrim društvom ublažilo je nemoć srpske države da investira u železnicu u prvoj dekadi 21. veka. Štaviše, pretekli smo „brzi voz“ koji je krenuo u 4 ujutro.

U Nišu se bolje upoznaju oni što su putovali različitim vagonima. Društvo je iz cele Srbije, šarenolik neki svet. Ubrzo stižu naručeni autobus i kombi čiji je osnovni zadatak da nas prevezu do Babinog Zuba, jednog od vrhova Stare planine (gde se, na našu žalost, razvija „turizam“, uništava priroda, a samim tim i društvo), a čiji je neosnovni zadatak da nas „zlostave“ tadašnjim aktuelnim hitovima neke čudne muzike, pežorativno nazvane „narodnom“ (bar nas u kombiju). Posle nekoliko povišenih tonova i pretnje fizičkom silom, naš vozač je pristao na saradnju tako da je zvuk dizel motora postao melem za naše uši, pored divnih krajolika koji su bili melem za naše oči. Melem za nos nismo imali.

Pomenuti melem za nos našao je svoje mesto (u našem nosu) odmah po izlasku iz kombija na Babinom Zubu. Svežina vazduha na nadmorskoj visini od oko 2000mnv je prelep osećaj, ali – hladan. Naime, iako je polazak bio 7. maja, u Beogradu i Nišu dan je bio stvarno topao za to doba godine. Trideset stepeni lako prevari čoveka da se razgaći. Međutim, bilo je kasno popodne kada smo stigli na Staru planinu, sunce je zalazilo, a svežina nas je naterala da se malko obučemo. O svežini (koja će se pretvoriti u hladnoću – malo kasnije).

Zbor putnika bio je ispred planinarskog doma. Razbrojs – svi su tu i pokret. Nekih kilometar dalje pravimo kamp. Pogled na okolna brda muči organizam, jer vazduh je čist i svež, organizam hoće da ga udahne, ali od prelepog pogleda zastaje dah. Tako da se organizam pita: da li da dišem ili da ne dišem od lepote? Uglavnom je birao disanje, jer su svi ostali živi i zdravi.

Spremanje kampa

Spremanje kampa

Levo od pomenutih brda, prikazuje se Midžor. Verovatno očekujete da ćemo reći da je lep i da od njega zastaje dah, ali nećemo. Razlog za to je što je previsok, dakle 2169 mnv što znači da je na njemu vegetacija siromašna, drveća nema. Ipak, ima divlju lepotu, a i ponos – najviši je vrh u Srbiji (ako izuzmemo Prokletije na KiM, koje su više, ali su svetlosnu godinu daleko naše želje da se popnemo).

Slobodno vreme koristimo za šetnju po okolini. Primećujemo veštački posađene četinare, koji nešto i nisu uspeli da se prime, ali mogu dati solidan zaklon pri vršenju nuždi – problemom s kojim se susreće svaki kamper (u divljini). Ispod nas je ski staza na Staroj planini.

Kamp ispod Babinog zuba

Kamp ispod Babinog zuba

Temperatura pada još niže. Prijatna svežina postaje neprijatna hladnoća. Vetar počinje da duva. Oko 9 uveče bilo je 7 stepeni, gde vetar temperaturu čini još nižom. To nas tera da pijemo više (malko) i da se šćućurimo oko vatre. Tu se dede i gitara, pa pesma, pa evergrin „devojko mala“ klasici. Temperatura pada na 2 stepena, a mi ležemo u šatore da odmorimo bar malo pred polazak na maršutu od 8km, koliko ima do Midžora.

Skapamo oči i osećamo da je svanulo. Gle čuda, neko traži svoj šator, te baterijskom lampom obasjava naš, te se svetlost preliva preko celog. Opet je sunce zašlo, pa sviće. Dakle, nismo oka sklopili. Nedugo potom, čuje se graja… polazak? Polazak! Nismo se još ni rasanili, umili, spakovali…

Trčimo u nadi da ćemo stići ekipu, što nam uzima energiju i iscrpljuje. Ispostavilo se da smo džaba trčali jer do vrha ima utaban put, na kom se ne bi izgubio ni Filip Višnjić prateći trekove Reja Čarlsa. Danak neiskustvu i nepoznavanju terena. Usporavamo hod i prilagođavamo tempo uživanju. Vetar duva iz Bugarske i krivi nam lica, koja se u mraku i ne vide. Kako uđemo u zavetrinu, temperatura se čini višom za desetak stepeni i preznojavamo se. Takve nas dočeka vetar i dodatno zaledi.

Noćno nebo postaje rumenije, ali mrak je još uvek. Jedno od poslednjih brda do vrha daje zanimljivu sliku. U Bugarskoj je svanulo, a u Srbiji još nije. To dovoljno govori o strmini prirodne granice između ove dve „države“.

Izlazak sunca sa Midžora

Izlazak sunca sa Midžora

Posle četiri sata strmog pešačenja u noćnim uslovima, još jedno brdašce i tu smo. Vidimo granično kamenje i kamen na kome piše „Midžor – Миджур“ (ovo drugo znači isto što i ovo prvo, samo na bugarskom).

Tu smo svi. Fotkamo se i gledamo u Bugarsku. Sunce izlazi i kreće ka horizontu. Oseća se neverovatan mir, nešto što se može iskusiti samo u cik zore na vrhu planine – i nigde drugde. Ni traga civilizaciji, gužvi i buci. Misija je ispunjena.

Posle uspešnog odolevanja udarima vetra na našu upornost, polazimo ka kampu laganim hodom. Tek sada smo svesni gde smo bili i uživanje počinje. Visoke trave ublažavaju naš pad pri skoku u njih (morali smo da probamo), a u zavetrinama još ima ostatka snega. Klizanje i pad na donja leđa. U vlažnom delu pozadine pantalona našeg saputnika završila je kesa – da zaštiti od vetra.

Usporavamo hod što više možemo. Nema još ni sedam ujutro. „Ne želim kući“, reče koleginica. „Ni ja“, odgovara kolega. Kamo sreće još uvek živimo u tom trenutku. Ali, gravitacija se izuzetno primećuje kada se ide nizbrdo, tako da hod mora dovesti do neke niže tačke. Tako stižemo do kampa. Temperatura je sve viša i sa sebe skidamo redom: kapuljaču i jaknu, jednu kapu, drugu kapu, termo duks, tanki duks, majicu i pantalone. Oblačimo samo majice i bermude. Sunčanje na planini u deset pre podne.

Divlji konji na Midžoru

Divlji konji na Midžoru

Divlja stoka i konji i krave

Divlja stoka i konji i krave

Utom vidimo krdo krava i konja (polu-divljih) kako trče nedaleko od kampa. Pastuv nasrće na kobilu, a ona ga šutira zadnjim kopitama po labrnji. Pričamo kako ovo „zavođenje“ izgleda u svetu ljudi.

Pakujemo se jer je dug put do kuće. Autobus do Niša i voz do Beograda koji ništa nije brži nego juče. Stižemo u Beograd. Fuj. Spavamo deset sati.

 

Tekst je originalno objavljen na sajtu Preko ramena, a autor je član Društva putnika Srbije

Uroš Nedeljković

Uroš Nedeljković

Advokat i putnik. Kada ne putuje zastupa, kada ne zastupa putuje. Shvatate koncept.

Pročitaj još
Pejzažna aleja u Kijevu (Пейзажна алея, Landscape Alley) je simbol borbe protiv samovlašća lokalnih tajkuna.…