Noćno planinarenje na Beljanicu

Obronci Beljanice
Obronci Beljanice

Jedna od najvećih krečnjačkih planina istočne Srbije se nalazi na severu između sliva reke Mlave i Žagubičke kotline, a na jugu između sliva reke Resave, a mi smo odlučili da noćno planinarenje na Beljanicu bude uživanje, jer planina poseduje sve – osim dometa.

Nakon prošlogodišnjeg napornog noćnog uspona na Vlašku planinu, ove godine odlučismo da uspon bude blaži. Otud i Beljanica blizu Despotovca, tik nakon sela Strmosten i vodopada Veliki Buk u Lisinama.

Put do Beljanice je bio zaista lagan i kratak jer je dotična planina samo 150km od Beograda. Blizu je Niša i Zaječara i ne mnogo daleko od Novog Sada, mesta odakle dolazi najviše ekipe. Mi smo krenuli iz Beograda dan ranije, kao prethodnica. Usput smo se našli sa drugarima iz Kikinde i Novog Sada i tada na njihovim licima videsmo želju da ne spavaju celu noć, da se popnu na vrh planine, malo da pokisnu i da se umore „k’o konji” sve zarad malo avanture i bega iz sivila, mrtvila, marketinga, digitalnog nomadstva i Evrovizije. Vreme u putu nije obećavalo: nebo je bilo crno kao pneumatik pod kojim su škriputali kamenčići istočne Srbije.

Put ka Despotovcu i Beljanici i nebo koje ne obećava

Put ka Despotovcu i Beljanici i nebo koje ne obećava

Manastir Manasija, panorama

Manastir Manasija, panorama

Iskoristili smo priliku i prolazak kroz Despotovac da obiđemo manastir Manasiju. Građen na samom početku 15. veka od strane despota Stefana Lazarevića, odmah je postao jak kulturni centar čak i nakon pada despotovine. Laicima je poznat po „resavskoj prepisivačkoj školi” što su mnogi dobacivali jedni drugima u osnovnoj školi videvši ih da prepisuju na kontrolnim zadacima, a da njima ne daju. Iako je rušen mnogo puta kroz istoriju, 1956. je obnovljen zajedno sa freskama koje su restaurirane. Prema mišljenju mnogih, u njemu je sahranjen njegov osnivač.

Put nastavismo ka selu pitomog imena – Strmosten, a konačno i ka Lisinama. Prvobitni plan beše da dođemo do planinarskog doma i da postavimo šatore okolo, jer prognoza beše kao kurs dinara – padavine. Pošto se ovo noćno planinarenje (tradicionalno) odigralo u mesecu maju, koji je kao i život u Srbiji – sa svim predispozicijama da bude lep, al’ uvek nešto neplanirano iskrsne – tako je kiša padala danima pre našeg dolaska pretvorivši sve iole pristojne livade za kampovanje u močvare ostavivši svojevrstan danak u vodi. Iako je dom na prelepom mestu sa rekom Resavom koja protiče tik ispod njega – bio zaključan, a domaćin beše u Svilajncu, tako da čar kampovanja poznatu kao improvizacija, izbacismo u prvi plan.

Ali, ne lezi Belzebube! „Šta sad?” ili možda preciznije, „Gde sad?” – postavljalo se pitanje među razdraganom ekipom mokrih nogu. Sedosmo u kola u nadi da ćemo naći pristojno mesto u Lisinama gde ćemo uspostaviti čergu.

Naš mir je bio na livadi blizu vodopada na kojoj su se jasno videli tragovi kampovanja i izletištva, uprkos vidnoj tabli gde piše da je sve to zabranjeno. Svesno smo prekršili zabranu jer kao što to uvek biva, livadu smo vratili u bolje stanje nego što je bila izvorno – pokupili smo i najmanje tragove đubreta i za sobom sve počistili. O tome kasnije.

Postavljanje šatora u vazduhu

Postavljanje šatora iz ‘viske’

Pošto livada beše mokra od kiše koja je sitno štrcala, zanimljiv detalj je bio i postavljanje šatora u vazduhu sa direktnim vađenjem iz kola. Kada se prvi sloj čvrsto namestio i dobio formu, lako je bilo prebaciti drugi – nepromočivi. Tako, mic po mic i posle dva mica kamp je bio improvizovan. Sedište kampa gde je u planu bilo loženje vatre dalje je improvizovano razapetom tendom od 20 kvm koja je na neke čudne načine bila uvezana i poduprta.

Međutim, problem beše u paljenju vatre. Iako smo našli nešto suvih drva za potpalu i imali neku vrstu zapaljivih listića nalik na hepo-kocke, od vatre beše u vrh glave samo dim, što poslovicu „gde ima dima, ima i vatre” baca na smetlište teorije. U čudnom spletu okolnosti, pripadnice naše družine su naletele na kuću u kojoj žive kaluđerice, koje su nam kasnije donele nekoliko suvih drva i mešavinu pepela i rafiniranog ulja, te smo vatru tako očas posla zapalili, a nedugo zatim i kobasice oprljili.

Još uvek se vodi rasprava da li su kobasice imale ukus nafte.

Nakon postavljenog ognjišta, tende nad istim i šatorima u okolini, veselje je potrajalo do kasno u noć, iako je kiša sipila sitno. Toliko sitno i uspavljujuće da smo spavali finih devet sati – što je za spavanje u šatoru retkost.

Prelepa tenda

Prelepa tenda

Napuštena kuća u Lisinama

Napuštena kuća u Lisinama

Reka Vrelo u Lisinama

Reka Vrelo u Lisinama

Kao što to obično biva svakog dana i ovog dana je svanulo, a dan je bio prelep. Otvaramo oči i spiramo krmelje u reci Vrelo, desnoj pritoci reke Resave, koja je žuborila pored našeg kampa. Nakon kafe, krećemo da obilazimo vodopade u Lisinama sa konstatacijom da je, iako dosta komercijalno zbog pregršt kafana, zapravo prelepo. Međutim, i kafane su uklopljene u ambijent (na primer jedna je delom u pećini) te nude i prenoćište, tako da putnici koji ne vole komfor šatora imaju priliku da uživaju u lepom ambijentu, vodopadu, reci i pečenim prasićima, te nedavno utihnulim jaganjcima.

Lisine su mesto poznato po vodopadu koji je velik, neki kažu da je najveći u Srbiji (nije), mada je po visini mrtva trka sa vodopadom u Sopotnici. Vodopad se inače zove Veliki Buk i visok je 25 metara. Iako je lepo ograđena platforma ispred njega, ipak savetujemo oprez prilikom prilaska, jer je veoma klizavo. Oko vodopada ima sedam kafana (ako nas pamćenje i insajderske informacije od lokalaca ne varaju). Iako nalikuje na civilizaciju, zapravo se lako može naći neki mir.

Vodopad Veliki buk, Lisine

Vodopad Veliki buk, Lisine

Vodopad Veliki buk sa vidikovcem, Lisine

Vodopad Veliki buk sa vidikovcem

Reka Vrelo, Lisine

Reka Vrelo, Lisine

Lisine za decu

Lisine za decu

Hidrokompleks Lisine I kategorija, pod zaštitom države

Hidrokompleks Lisine I kategorija, pod zaštitom države

Srušen most i kuća u Lisinama

Srušen most i kuća u Lisinama podno Beljanice

Reka Vrelo u Lisinama

Reka Vrelo u Lisinama, ispod vodopada

Most preko reke

Most preko reke

Nakon Velikog Buka vraćamo se do kampa, ali produžavamo do Velikog vrela, izvorišta reke Vrelo, koje je stotinjak metara uzbrdo. Konstatujemo da smo spremni za pasulj.

Pasulj – tradicionalno jelo koje je i tradicija naših okupljanja i koji ima svog tradicionalnog kuvara – odisao je tradicijom. Tradicijom tradicionalnog noćnog planinarenja. S tim u vezi ubrzo je završio u kotliću ispod koga je vatra bila potpaljena. Cilj je bio da vremenom voda proključa i nastavi u tom smeru sve dok pasulj ne bude gotov. Tako se i zbilo – posle nekoliko sati.

Pasulj je u kotliću

Pasulj je u kotliću

Šatori ispod Beljanice

Šatori ispod Beljanice

Deo kampa u Lisinama

Deo kampa u Lisinama

Stiže još ekipe

Stiže još ekipe, a tu je i Rafi

Dok smo čekali pošten obrok, koristili smo priliku da se upoznamo sa okolinom, dremnemo i igramo sa najmlađim članom ekipe, malim Leonom, koji je star samo godinu dana. Nakon što su svi prisutni pojeli sve iz kotlića, eto ostatka ekipe koji je kasnio iz nepoznatog razloga. Verovatno što mobilna mreža ne pokriva taj deo pa su tumarali u radijusu sužavajući obruč dok nas nisu našli. Pasulj im to nije oprostio.

Sa pristiglom ekipom diže se još šatora, čuju se prijateljska pozdravljanja i smeh. Nova vatra gori, polako pada mrak.

U mraku druženje. Otvaraju se karte, GPS-ovi i gleda se kuda će se ići noćas. Lokalac pokušava da nas sprovede gore „za sat i po”, što znamo da je nemoguće preći desetak kilometara noću za tako kratko vreme. Uzdamo se u sebe i proverenog vodiča Ivana iz kragujevačkog PEK Gora.

GPS čitaj seljaka pitaj

GPS čitaj seljaka pitaj

Ipak karta

Ipak karta

Kako do Beljanice, karta

Kako do vrha? foto: Slobodan Rudić

Još se jede i pijucka, ali i najtvrdokorniji idu na počinak lagano. Treba odmoriti kojih pola sata-sat do polaska na vrh. Noć je tamna, a nebo nit’ smrdi, nit’ miriše. Ne možemo ustanoviti da li će padati kiša, a jutro još nije svanulo da bi se po njemu poznao dan.

Pokret na Beljanicu

„Buđenje”, „Blblbl!”, „Ustaaaaj!” – ori se u kampu i krmeljive noćne uspondžije se skupljaju oko vatre. Vrše se pregrupisavanja i planovi, te se pije kafa i tračari. Autor teksta je i dalje iznenađen što dosta ljudi, koji su krenuli sa ciljem osvajanja vrha planine u noćnim uslovima, nije ponelo baterijsku lampu.

Oko pola dva posle ponoći krećemo na vrh Beljanice. Treba reći da je Beljanica velika gromada koja se vidi iz našeg kampa, a visinska razlika je oko kilometar. Tako, krenuli smo kolskim putem i taman kada je postalo dosadno, put se naglo izdigao pod ugao od 45 stepeni i pretvorio se u jedva prohodnu šumu, sa svim klizanjima po vlažnom terenu, padanjima i držanjem za drveće. Milina.

Usput iskusni vođa nalazi izvor gde se napijamo svežom vodom i punimo zalihe. Neki, čiji je plan bio da pravo sa vrha nastave još 30 kilometara peške do neke druge planine i koji su sa sobom poneli sve stvari, shvataju da to nije dobra ideja.

Noćno planinarenje na Beljanicu

Noćno planinarenje na Beljanicu

Pred svitanje po magli na Beljanici

Pred svitanje po magli na Beljanici

Magla na putu do vrha, foto: Slobodan Rudić

Magla na putu do vrha

Vrh Beljanice ujutro. Ne vidi se izlazak sunca od magle

Vrh Beljanice ujutro. Ne vidi se izlazak sunca od magle

Šetkanje po vrhu Beljanice

Šetkanje po vrhu Beljanice

Magla na vrhu Beljanice, foto: Slobodan Rudić

Izmaglica na vrhu, foto: Slobodan Rudić

Mesečevi krateri na vrhu Beljanice i sunce koje se polako probija kroz oblake

Mesečevi krateri na vrhu Beljanice i sunce koje se polako probija kroz oblake, foto: Slobodan Rudić

Deo ekipe se gubi, pa ih tražimo, dok se deo već popeo. Mi smo negde na sredini i po skoro danu osvajamo vrh Beljanice od 1336 mnv. Sunce je izašlo ili tek izlazi – nismo sigurni zbog guste magle.

Sledi obavezno presvlačenje, jelo i uživanje do povratka ka kampu. Obilato fotografisanje se podrazumeva. Hladno je i vetar brije i one sa gustom bradom, te se ne zadržavamo predugo, mada neki od nas imaju običaj da zasednu na vrhu sabajle i razmišljaju o svetskoj ekonomskoj krizi, smislu života i o tome da su gladni i koliko će pojesti kada dođu do šatora.

Vraćamo se istim putem kojim smo došli do vrha, sa sitnim varijacijama. Veliki nagib melje kolena i čitavu akciju otežava. Međutim, sam pogled na okolinu i prirodu u kojoj se nalazimo topi i najtvrđi otpor meniskusa. Sreća ne da mesta umoru i doživljaj svitanja na planini je neprocenjivo iskustvo. Nakon nekoliko sati smo u kampu. Ljudi se razmileše tražeći WC.

Spust sa Beljanice

Spust

Radost

Radost

Konji na Beljanici

Konji na Beljanici, foto: Bojan Brankov

Sam u šumi, foto: Slobodan Rudić

Sam u šumi

Obronci Beljanice

Obronci Beljanice

Brda oko Beljanice

Okolna brda

Šuma na Beljanici

Šuma, foto: Bojan Brankov

Blizu kampa, foto: Slobodan Rudić

Blizu kampa

Kao što to obično biva, oni koji su alternativnim načinima došli do kampa u Lisinama, alternativnim načinima će se i vratiti. Mi, koji smo došli kolima, imamo svo vreme da odmorimo do polaska kući. Umor, koji se ne može opisati, a sastoji se iz celodnevnog obilaženja okoline, penjanja na vrh planine noću, potom silasku sa iste, broji preko 25 km pešačenja i 24 sata nespavanja. U takvom stanju nije preporučljivo voziti te ležemo u šator i tonemo u snove.

Povratak

Snovi behu kratki. Kamp se mora pakovati. Viškove kobasica ubacujemo u kola – da ih pečemo nekom drugom (skorijom, zbog roka trajanja) prilikom, potom stvari, šatore sušimo po lepom prolećnom danu, gasimo vatru i odnosimo moblijar. Sakupljamo svo đubre koje vidimo i livadu vraćamo u pređašnje stanje. Livada deluje kao usisana.

Sunce u zenitu govori da je oko podne. Krećemo ka Resavksoj pećini koja je nepunih 30 km od Lisina. Grehota je da je ne vidimo kada smo već blizu, iako su je mnogi videli u sklopu školskih ekskurzija, ali to beše davno.

U Resavskoj pećini je temperatura konstantna i iznosi 7 stepeni, dok je vlažnost od 80 do 100 odsto. Srećom da smo pretpostavili da je hladno, ali smo to kasno konstatovali, tako da smo dukseve pozajmili od ženskih članova ekipe i izgledali smešno. Treba znati da je oko 800 metara Resavske pećine otvoreno za posetioce, iako su istražena još dva kilometra.

Ukrasi u Resavskoj pećini

Ukrasi u Resavskoj pećini

Resavska pećina

Uređena staza za posetioce u Resavskoj pećini

Ljubazni vodič nam objašnjava do detalja svaku dvoranu, a mi gledamo pećinski nakit da divljenjem i uvažavanjem. Blizina i dostupnost Resavske pećine nam postavlja logično pitanje: Zašto nema više posetilaca pećina? Tumačenje modernog srpskog društva nam daje logičan odgovor: „Zato što nikoga ovo ne interesuje, a lakše je ‘lajkovati’ sažvakani putopis.

Poslednjim atomima snage pijemo kafu i jedemo ostatke keksa. Definitivno krećemo ka kući. Ne razumemo zašto se plaća putarina na auto-putu kada ono po čemu idu vozila nije put, a ona vozila na njemu su toliko stara da se ne mogu nazvati automobilima.

Umorni i zadovoljni ležemo u betonska naselja.

Sve fotografije, osim navedenih, su fotografije autora teksta

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Preko ramena, a autor je dugogodišnji član Društva putnika Srbije

Uroš Nedeljković

Uroš Nedeljković

Advokat i putnik. Kada ne putuje zastupa, kada ne zastupa putuje. Shvatate koncept.

Pročitaj još
Gruzija je na lošem glasu što se tiče vozačke kulture. Vožnja u Gruziji je na…