Noćno planinarenje na Vlašku planinu

Vlaška planina
Malo divljine, šta fali

Vlaška planina, otprilike na pola puta između Pirota i Dimitrovgrada, bila je cilj osvajanja ovog noćnog planinarenja. Bogaze, šiblje i trnje su mala cena za celokupnu avanturu, ali idemo redom.

Iako je zvanična akcija noćnog planinarenja bila dan kasnije, uputili smo se kao prethodnica na petak 13. maj. Ravnodušni prema uvreženom sujeverju ovog baksuznog datuma krenuli smo u ranim popodnevnim časovima iz Beograda ka Pirotu onim što se u teoriji zove autoput, a u praksi nema ime. Prethodnih dana vreme je bilo „kilavo“, a prognoze za Pirot i Dimitrovgrad su se smenjivale nalik ekonomskim. Elan koji nas je vodio, pokazao je da nada umire poslednja i da u ovom konkretnom slučaju – nije umrla. Dan je bio oblačan i kasnije se razvredrilo. Međutim, nama se smrklo kada smo platili putarinu do Niša 730 dinara.

Vlaška planina na karti

Vlaška planina na karti

Upućujemo se ka Pirotu i tamo kupimo kolegu koji je došao autostopom iz Kruševca. Veliki ranac i velik on nisu bili prepreka za nastavak puta koji je, srećom, bio kratak. Skrećemo ka Sukovu, potom ka Poganovu gde se zaustavljamo kod manastira Svetog Jovana Bogoslova da napunimo zalihe vode jer je zvanična priča bila da je na Vlaškoj planini nema (tj. nismo je izguglali).

Rekoše da nema vode

Rekoše da nema vode

Manastir Poganovo

Manastir Poganovo

Pratimo kanjon reke Jerme i koji kilometar kasnije nalazimo se sa ekipom iz Zaječara i Niša koji predlažu da kamp postavimo baš tu – pored reke Jerme. Sa zadovoljstvom prihvatamo njihov predlog, verovatno jer drugog mesta za kamp nije ni bilo. Kako smo postavili šatore i založili vatru, te se primirili, shvatamo da je ovo jedno od najlepših mesta za kamp na kome smo kampovali i koje smo videli. Konstatujemo da je odlično što je kamp u kanjonu, jer nas sunce neće buditi rano ujutro. Ko je ikada kampovao zna da sa prvim suncem šator postaje „staklena bašta“ ili plastenik, u kome kamper sazri, tj. probudi se – kad mu vreme nije (kao paradajz pre avgusta).

Most preko reke Jerme

Most preko reke Jerme

Kamp

Kamp

Kamp pored reke Jerme

Kamp pored reke Jerme

Pomenuta vatra gori, pretvara se u žar. Međutim, još drva na njoj rasplamsavaju vatru i tako bi išlo u nedogled da neko nije rekao: „Aman, više, gladan sam!“, te prestadosmo ložiti ovaj teško obnovljiv energetski resurs i bacismo kobasice na roštilj ili skaru – kako rekoše kolege zaječarci. Mir i huk reke prekida po neki odron sa litice preko puta, dovoljno da nas upozori da smo na vreme preparkirali kola.

Sprema se vatra

Sprema se vatra

Na ruku nam je išlo i to što je tik pored kampa bila nastrešnica sa dve drvene klupe i ograđen posed. Tu smo jeli, pili i drugovali sve dok nije zahladnelo, pa smo istu atmosferu preneli pored vatre. Dobri ljudi skloni avanturi i vedro nebo iznad nas obećavali su bolju sutrašnjost. Nošeni tom mišlju ležemo u šatore i zavlačimo se u vreće, a reka huči i uspavljuje. Odrone ne čujemo.

Hladan nos. I samo nos – rezultat je naše konstatacije da smo u kanjonu i da nas „sunce neće probuditi rano“, ali hladnoća jeste. U bunilu zavlačimo glavu dublje u vreću i taman kada je sve postalo potaman – smeh, kikot, žamor i „al’ je ‘ladno“ konstatacije. Drugim rečima: ostatak ekipe je stigao. Putovali su vozom, a krenuli su oko devet uveče. Stigli su u sedam ujutro da nam kvare miran san, ali neka ih – bez njih nema ni nas, a sveukupno ni planinarenja.

Ujutro stiže ostatak drugara

Ujutro stiže ostatak drugara

Ustajemo i pozdravljamo se, jer neke nismo videli od prošlog uspona na Goliju, a neke ni od Rtnja. Neki su i novi. Tu su i tri Francuskinje i jedna Španjolka. Šaren svet i svi veseli, ali umorni. Srpske železnice, u nedostatku mesta za sedenje, prosto teraju matore ljude da prave ekskurzije u vozu.

Kamp pored reke Jerme

U klisuri smo te sunce još nije izašlo, a već je jedanest pre podne

Pošto od daljeg spavanja nema ništa, odlučujemo da se prošetamo po okolini. Krećemo u pravcu Zvonačke banje (u kome postoji izvor „Slonovo dupe“ – koji je dobar za oči), ali stižemo do mesta Trnski Odorovci u kome ima „prodavnica“ gde kupujemo još malo kafe. U povratku vidimo napuštenu školu sa dva koša bez obruča kako stoje iskrivljeni na livadi. Tu odavno niko nije zakucavao. Ali, ispred škole je česma sa pitkom vodom. Ovo napominjemo jer će možda neko guglati. Takođe, u povratku nailazimo na još jedan izvor vode iz stene pored puta. Tu nas gospodin, čija je gospođa punila vodu u flaše, obaveštava da postoji „mnogo bolji“ izvor pedesetak metara od našeg kampa. Jevanđelje po vodi saopštavamo ostalima pri povratku.

Daždevnjak na putu

Siroma

Trnski Odorovci

Dobrodošli u Trnske odorovce

Trnski odorovci

Trnski odorovci

Sve je manje meštana

Sve je manje meštana

Tristać

Ad hoc Tristać

Škola u Trnskim odorovcima

Napuštena škola

Napuštena kuća

Napuštena kuća

Cveće na prozoru

Srećom, još uvek ima nekoga

Umetnička kolonija

Umetnička kolonija, foto: Đorđe Matić

Kolonija u Trnskim odorovcima

Kolonija iz Pirota

Puž na putu

Siroma br. 2

U kampu je atmosfera zadivljujuća. Dok najumorniji spavaju u hladovini, odmorniji gaze u Jermi oblo kamenje. Jedan kolega je, čak, splavario na dušeku (što je rezultiralo da izgori po leđima, ali avaj).

Lepo je pored Jerme

Uživanje pored reke

Kupanje u Jermi

Neki su se i plaknuli

Kamp sa vrha brda

Naš kamp s obližnje litice, foto: Marko Đedović

Dok zaječarci postavljaju kotlić, a u njemu pasulj, prepričavamo dogodovštine sa ranijih planinarenja. Neobavezne priče i mnogo smeha. Niko ne pominje posao i bilo kakve obaveze. U pasulj stavljamo ostatak kobasica. Krčkanje. Zaprška. Klopa. Drugarstvo se ispoljava u nedostatku posuda za jelo, gde svako ko je završio, pere posudu u reci i dodaje sledećem. Neki zapažaju da jedenje pasulja pred naporan uspon nije pametna ideja.

Reka Jerma

Reka Jerma

Instalacija na Jermi

Instalacija na Jermi

Pecanje na Jermi

Pecanje na Jermi

Huk reke i česti odroni umeju malo otežati spavanje

Huk reke i česti odroni umeju malo otežati spavanje

Nakon sleganja obroka, kolega vadi mapu i pokazuje Vlašku planinu. „Idemo tuda negde“, okviran je plan. Ubrzo se i smrkava i uspon se bliži. Dan je bio fenomenalan i topao, dok je nastupajuća noć otkrivala nebo prepuno zvezda i mesec koji je ogroman. Vatra pucketa, a neki opet peku kobasice (redakcija im čestita na doslednosti). Pored vatre i ljudske topline, greje nas i rakija, kao i vino.  Tek po nekog hladi pivo. „Veseliji“ su prilegli sat vremena pred uspon, a „najveseliji“ ostadoše pored vatre da bude ostale.

Kuda na Vlašku planinu?

Kuda na Vlašku planinu?

„Buđenje!“, ori se kampom u 00:45. Već uigrani od ranijih planinarenja, skačemo na noge i znamo šta nam valja činiti. Umivanje, kafa – kako ko. Okupljamo se na jednom mestu i krećemo. Vrh Panica na Vlaškoj planini mora biti naš (što će se ispostaviti kao relativna stvar).

Odmah primećujemo da staza nema planinarskih oznaka. Dakle, ne znamo kuda da teramo. Lokalci rekoše da do vrha ima oko 2,5-3 sata penjanja, ali da se lako može zalutati. Na velikom proplanku čekamo kolege koji su nešto zaboravili, potom se i sami izgubili. Nakon sat vremena nam se pridružuju i svi zajedno se gubimo. Znamo da treba ići do vrha na gore, ali kuda?

Pun mesec

Pun mesec

Proplanke zamenjuje šuma, a šumu šiblje. Idemo po osećaju što veseloj skupini biva zanimljivo, jer u 3 časa izjutra na nepoznatoj planini daleko od civilizacije, sama pomisao na gubljenje stvara nelagodan osećaj (prpu). „Put“ postaje sve strmiji, a povici „kameeen!“ čuju se s čela kolone najavljujući odron. Što put postaje strmiji, biva i neprohodniji jer počinju bogaze i trnje. Uteha nam je da, kako pogledamo trnje i vedro zvezdano nebo, pomislimo da je latinska izreka „od trnja do zvezda“ nastala sličnim povodom.

U mraku su velike oči

U mraku su velike oči

Skoro na vrhu Vlaške planine

Skoro na vrhu Vlaške planine

Oko 5 časova zora rudi, a mi stižemo do tačke bez povratka – greben koji je solidno strm, da silazak niz isti predstavlja hrabar podvig i automatsko proklizavanje na siparu. Vidimo vrh, ali ne znamo kako da dođemo do njega. Deo ljudstva se probija kroz najstrmiji deo i maše nam sa vrha. Ekipa na grebenu reaguje podeljeno: neki su ravnodušni jer su slično i očekivali, drugi su zbunjeni, treći su besni jer su poveli devojku koja ispušta dušu (a očekivala je romantiku), a neki čak i plaču (od straha).

Pogled s grebena

Pogled s grebena

Vlaška planina

Lepota ledi krv, foto: Đorđe Matić

Još jedan pogled

Još jedan pogled

Vrh Vlaške planine

Vrh Vlaške planine, Panica

Takođe vrh Vlaške planine

Takođe Panica, vrh Vlaške planine

Naravno, i ovo je vrh Vlaške planine

Naravno, i ovo je vrh Vlaške planine, Panica

Ta-daa! Vrh Vlaške planine

Ta-daa! Vrh Vlaške planine – Panica!

Odlučujemo da se probijemo poslednjih stotinak metara do vrha, pa šta bude. I bilo je – predivan pogled u Bugarsku i okolna brda po Srbiji. Međutim, problem je što klasičan vrh ne postoji, već je „vrh“ visoravan sa više brdašca, a ni na jednom ne postoji kamen koji ga markira. Tako smo odlučili da svako ima svoj vrh, ko god se popeo gore – osvojio ga je. Svi su uspeli u podvigu, džaba suze i neizvesnost, romantika se vraća na velika vrata, besni postaju zadovoljni, dok su ravnodušni i dalje u istom raspoloženju. Njima je svaka planina ravna. Nakon obaveznog fotografisanja, jela i leškarenja na vrhu, krećemo nazad ka kampu. Međutim, ne idemo istim putem već blažom stranom do manastira u Poganovu. Posle reda trnja, ulazimo u gustu šumu. Veliki nagib i trulo lišće u koje se duboko zaranja noga sprečavaju nas da se spuštamo brže. Žalimo za trećim plućnim krilom jer ovaj vazduh želimo da ponesemo sa sobom.

S vrha na vrh

S vrha na vrh, foto: Marko Đedović

Deo ekipe na vrhu

Deo ekipe na vrhu

Nakon sat vremena izlazimo iz šume i dolazimo do seoskog puta. Konačno smo blizu manastira – al’ za malo. Pratimo put koji ide nizbrdo. „Iza krivine je manastir!“, reče kolega. Ne, mora da je iza sledeće. „E, iza ove je!“, opet reče. Ne, nije bio ni iza nje. Manastir je bio još sat vremena hoda od prvog pokušaja pogotka.

Vreme spusta koristimo kreativno. Kako nas je pretekla koleginica Španjolka, primećujemo da joj je ispala paklica cigareta. To je Marlboro u nekom „sajber“ pakovanju, tj. takvih boja na kojima piše kao upozorenje „Fumar mata“ (Pušenje ubija). Pričamo o tome šta bi bilo kada bi lokalni seljaci našli ovu paklu i mislili da je došao neko iz budućnosti. Nakon nekog vremena počeli bi da se klanjaju boginji Fumar Mati. Konstatujemo da je ova lucidna priča posledica našeg umora od osmočasovnog pešačenja.

Povratak u kamp

Povratak u kamp

Nestvarna lepota

Nestvarna lepota, foto: Đorđe Matić

Vlaška planina

Malo divljine, šta fali

Prilazimo Španjolki i dajemo joj paklicu. Iako smo jedva sastavljali rečenice pre toga, engleski nam je u tom trenutku išao bolje nego srpski. Pričamo o svemu. „Srbija je prelepa, pogledaj ove prizore“, kaže i dodaje da joj je ovo treći put kako je u Srbiji i da je zadivljena. Na ovo planinarenje je došla preko vikenda iz Barselone i vraća se u ponedeljak na posao. Pričamo i o ekonomiji, delimo naše južnjačke muke. Uz prekrećeno vreme pričama o „tamo i ovde“ stižemo do manastira.

Odmaramo koji minut i krećemo ka kampu. Još samo 2 kilometra. Na pola puta kolega diže ruku i staje nam kampanjola, bez prozora. Otac i sin nam kažu da uđemo, a na našu priču da smo se celu noć penjali na planinu da dočekamo izlazak sunca – ćute.

Na magistrali

Na magistrali

Bog mu dao znak a on ga upucao

Bog mu dao znak a on ga upucao

Stižemo u kamp. Ekipa koja se vraća vozom pakuje stvari i organizuje prevoz do Pirota. Ostatak koji se vraća kolima leže u šatore, ne bi li dremnuli pred vožnju od 350km do kuće.

Pakujemo se i polazimo. Opet putarina 730 dinara! Pred Beogradom gužva. Počinje jaka kiša.

„Kako nam je bilo dobro!“, opšti je zaključak u kolima.

Fotografije: Uroš Nedeljković, osim navedenih autora

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Preko ramena, a autor je član Društva putnika Srbije

Uroš Nedeljković

Uroš Nedeljković

Advokat i putnik. Kada ne putuje zastupa, kada ne zastupa putuje. Shvatate koncept.

Pročitaj još
Vlada Sent Vinsenta i Grenadina je donela Odluku o ukidanju viza za državljane Republike Srbije,…