Falko sa majkom
Falko sa majkom

Kažu da je u prestonici Austro-Ugarske gužva, u ovoj priči je taj grad. Država je, doduše, manja, ali nema nigde žive duše. Četvoro mamurnih, polu zdravih likova i ja, koji sam ih doveo u ovu bečku tišinu. Jutros smo ustali i uputili se ka Zentralfriedhofu, najvećoj i največnijoj bečkoj spavaoni.

Sam smeštaj je podsećao na film „Biutiful“ s tim što je u pitanju bio magacinski prostor pretvoren u jeftini (najjeftiniji – da ne kažem) hostel, a konsijerži su bili ruski Eskimi – Altajci: majka od svojih 70-ak godina i sin koji je izgledao je kao njen stariji brat. Hostel se zvao „Seven“, a toliko je i koštao.

No… dosta o živima, vratimo se u naselje Švehot, na groblje. Po izlasku iz tramvaja sačekala nas je monumentalna kapija. Dobro je! Džaba je! Ulazimo!

Moja ideja je bila da odemo na grob Falka. Gugl kaže da je to od ulaza levo, pa skroz gore. Od ulaza pa do horizonta, asfalt vas vodi u daljinu. Ironično bi bilo reći da nas vodi u neizvesnost. Na tom počivalištu, koje mnogi eminentni putopisci stavljaju na drugo mesto odmah iza Per Lašeza u Parizu, nalaze se spomenici mnogih faca o kojima smo učili. O njima više u udžbenicima za osnovne škole.

Tija veliki čovek

Tija veliki čovek

Skrećemo levo ka Betovenu, ali nas dočekuje balkanski folklor. „Vlaška sonata“ je delo koje vidimo. Tone mermera sa pozlatom zauzimaju prvo mesto na levoj strani bečkog groblja, a desno zalazio nisam. Živ je, umro nije! Tija – veliki čovek je sebi sagradio monument za života. Verovatno je, osim zamka u zavičaju, hteo i počivalište u tuđini. Posle njega, Štraus i Betoven izgledaju jednostavno, neinteresantno i sumorno.

Dan je bio težak, oblaci su se spustili i mirisalo je na kišu. Osim bečlija koji džogiraju i bogatih penzionera koji su došli turistički pa jezde kočijama po grobljanskim bulevarima, nema nikog. Milina. Ne bih o lepoti ovog mesta jer mi ne daje pijetet. Ja bih ovde bio i za Prvi maj i za Novu godinu i za daću i za… put nas vodi dalje.

Vinjak za Falkovu dušu

Vinjak za Falkovu dušu

Mi smo u principu vrlo brbljiva ekipa, ali sada ćutimo i divimo se mauzolejima. Ako ne znate šta ćete u životu i pritom imate puno para, jedna od mogućih ideja je da zakupite sebi grobno mesto u grobnici staroj nekoliko vekova, jer su mnoge for sale ili for rent. Neki se izdvajaju i odaju prirodi: mrtvoj prirodi i mrtvom društvu. Upoznajemo i jedva prepoznajemo Hedi Lamar. Ne znam ko je, ali Đenka kaže da je bila lepa. Njen spomenik je zagonetka, mozaik, a ima i miris. Ispostavilo se da tu dolaze ljudi koji puše džidžu.

Odlazimo u more mermera sa namerom da vidimo Falkovu večnu kuću. Iza sebe ostavljamo molitvene kuće svih postojećih i nepostojećih vera i nevera. Brojke i imena se smenjuju, Bruno, Helta, Hans, Brams, Betoven, Jovanović…

Nailazimo na obelisk od crvenog mermera. OUT OF THE DARK! U podnožju je neko belo vino. No, ni ja nisam došao praznih ruku. Za domaćina sam poneo dva unučeta Vinjaka. Ostavljamo ih u podnožju, a ja molim da iskuliramo malo. Domaćin nije tu sam. Tu mu je i majka. Pijemo vinjak dok kiša remeti naš dernek. Uh, moramo da bežimo iz Švehata, VIENNA CALLING!

Falko sa majkom

Falko sa majkom

Dok hrlimo ka izlazu drugim putem zapljuskuje nas kolaž boja. Prekrasne vetrenjačice, konjići, medvedići i sve ono što je deo odrastanja. Na ovom mestu bez dece.

Dečje groblje

Dečje groblje

Ne bih da vam otkrivam sve, jer nisam video sve. Zovite me da zajedno vidimo ostatak.

Vječnaja pamjat!

Pročitaj još
Svakog petka uoči zalaska sunca, stotine sledbenika kadirijskog derviškog reda upućuju se prema lokalnom groblju…