Pijaca u Siriji
Pijaca

Imao sam tu sreću u životu da vidim Siriju dva puta. Da je doživim, omirišem i oslušnem. Da prokrstarim kroz glavne lokacije, rimske gradove, amfiteatre, doživim izlazak sunca u Palmiri, zavirim u muzej, prođem putevima krstaša, pričam srpski sa radnikom pošte u Hami, upoznam Omara i njegovu porodicu, sa kojim sam ostao prijatelj zauvek, prvi put probam mate i jedem najbolji falafel – 2010. godine u leto (bilo je prevruće tokom dana) i sledeće sudbonosne 2011. u kasnu zimu. Sirija više nikada neće biti ista.

Posle toga Sirija ulazi u građanski rat koji i dalje traje. Plaši me sama pomisao na to kako to danas izgleda. I mom saputniku, Jovanu, je ovo bilo drugi put u Siriji. Kao majstoru arhitekture deveti dan, ovo je bio prolazak kroz udžbenik istorije graditeljstva. A meni kao laiku ozbiljna praktična nastava uz njega.

Nije problem takvu zemlju posetiti više puta. Ima mnogo da vam da, a i vi njoj. Ostaje žal za još koji odlazak tamo, žal što Siriju nisam otkrio ranije te svaki odmor provodio tamo. U tom delu sveta vazda će biti nemira, ne samo tu. Svuda.

Naš put se proširio do Svete Zemlje. Kao iskusnim putnicima, delovalo je kad smo već tu zašto ne produžiti. I isplatilo se višestruko. Otišli mladi vratili se zreli.

Nismo išli po odgovore kao neki, ali smo se vratili sa još pitanja. Doživeti Bliski Istok je ozbiljna životna lekcija. Na momente opasna ali ipak divna.

A tek prelazak granice i mere bezbednosti… ih.

Damask

U dnevnoj sobi sedimo i beznačajno pričamo o životu, kulturi, hrani a posebno o politici i religiji. Na televizoru se smenjuju scene negde mirnih, a negde i ne baš tako blagoslovenih promena vlasti u Libiji i Tunisu, spominje se i Bahrein, ali ništa vredno pomena. Kod Omara sam bio prethodno leto i postali smo jako dobri prijatelji. Na moje pitanje da ponovo dođem kod njega na konak, ovog puta sa saputnikom, samo mi je odgovorio da znam gde je kuća i da ako on ne bude tu trenutno, ostaviće ključ kod berberina pored. Toliko se toga pričalo o sirijskoj gostoljubivosti da je nepotrebno trošiti redove.

Damask

Damask

Porodica i komšije, u sobi ih uvek ima od šest do beskonačno i vazda se smenjuju i naravno nas dvojica gostiju, koje smatraju delom porodice, dan i noć komentariše, bučno naravno, razvoj događaja u pomenutim zemljama. Kao i kod nas što je bilo svako ima najbolje rešenje za sve. Kriv je Katar, Saudijska Arabija, Asad, Amerika, ceo svet. Šta god da im kažeš pogrešno je, tako da smo mahom bili nemi posmatrači i klimoglavci. Zapravo mi u tom trenutku trebali smo biti u Iranu, ali za tu zemlju nismo dobili vize pa smo opet krenuli put divne nam Sirije. Rekli smo da idemo da pojedemo po čuveni falafel u Alepu (pored bioskopa sa lakim pornićima) i posle možda još malo po Siriji pa nazad.

Međutim, putnička droga nije dala mira te se staza proširila do Jerusalima. U drugoj sobi, na dnu ranca, stoji skriven vodič za Izrael i Teritoriju Palestine koji nismo iznosili u ovoj kući. Ne bi bio baš pametan potez. Štaviše, kada međusobno govorimo srpski umesto Izrael izgovaramo ona zemlja na i u koju mi idemo, isti slučaj je sa Jerusalimom.

Asad i nargile

Asad i nargile

Mate čaj

Mate čaj

Ostali smo u Damasku desetak dana (od planiranih nekoliko), uključujući jednodnevni izlet do Libana (Balbek). Naravno da smo našli vremena da odemo sa domaćinima na Univerzitet gde su svi pričali o potencijalnim mirnim demonstracijama kojima bi možda porodica Asad sišla sa vlasti. Sećam se da su hteli da organizuju protestnu šetnju gde bi svi bili odeveni u bele dišdaše. Bilo bi impresivno zar ne. Sirija je bila spremna na promene, ne znam da li su ovo što se godinama unazad dešava očekivali ili ne, ali bi većina njih isto postupila i iz sadašnje pozicije.

Veče pred put u Aman

Gužva u Amanu

Gužva u Amanu

Posle kraćeg obilaska grada (ispostaviće se poslednjeg jer je građanski rat počeo ubrzo) vraćamo se Omarovoj porodičnoj kući. Dnevna soba vrvi kao košnica. Mediji kažu da je tog dana u Amanu protestovalo dva miliona ljudi ulicama grada?

Čekaj bre malo, Aman ima oko četiri miliona sa okolinom. Dakle polovina stanovnika na ulicama? Kolač u tiganju? Nemoguće. Možda dijaspora pomaže masovno?

Đera i ja se gledamo malko sumnjičavo. Ujutru bi trebalo da se autobusom uputimo upravo u taj Aman. Momenti iz prošlosti prolaze kroz glavu, rodbina, prijatelji, dobra i loša sećanja naviru. Nisam baš razmišljao da ostanem zauvek u nekoj od ovih zemalja, ali imam šanse. i to dobre. Svi znamo šta mediji plasiraju i iz tog razloga nepokolebljivi rešavamo da ujutru ranom zorom ipak krenemo pa neka naša lica budu na dnevniku.

Naravno da je našu ideju o ranom odlasku na spavanje bacio u vodu naš domaćin tako što je doneo svoju plinsku bocu, čašu, bokal, ostalu potrebnu aparaturu (mi kuvari bi rekli mise en place) i počeo da sprema mate, koji nam je baš trebao u ovom trenutku. Pola dva je posle ponoći (sabajle).

Demonstrant u Amanu

Demonstrant u Amanu

Još dugih i teških razgovora, pozdravljanje sa prijateljima i odlazimo na spavanje. Posle kratkog vremena zvone nam budilnici na šta mi odreagujemo – ma da spavamo mi još par sati pa idemo.

Naravno popodnevnim autobusom napuštamo divnu nam Siriju i drage ljude. Ideja da u istom danu stignemo u Svetu zemlju je ostala fantazija. Sledeća stanica je Aman.

Duboki razgovori uz mate

Duboki razgovori uz mate

Omar, Osama i Đera

Omar, Osama i Đera

Aman, Jordan

Ostavljamo Siriju iza nas, divna zemlja je to. Divan narod i kultura. Ispred nas je oko 200 km koje smo prešli nikada brže i jednostavnije uz uobičajene formalnosti na granici stižemo u jedan od mirnijih gradova u kojima sam bio. Govorim o Bliskom istoku naravno. Predveče je, nekoliko taksista čačka nos.

Dočekali su nas prodavac baklava naslonjen na neku ogradicu, par starijih tinejdžera koji sedi na ‘ladnom betonu, berberin koji čeka poslednju mušteriju pre nego zamandali radnju za danas i prazni hoteli. Umesto ona dva miliona ogorčenih i ljutih lica sa jučerašnjih demonstracija.

Nalazimo smeštaj u jednom poluhotelu koji se nalazi u blizini kancelarije prevoznika koji voze ka Palestini i Izraelu. O broju zvezdica ne želim da pričam, samo ću reći da je bilo bahato pa nikad bahatije. Topla voda, utičnica, čučavac i tvrd krevet. Ima sve što nam treba. Već je kasno da pazarimo karte za sutra ali makar saznajemo kada kreće autobus ujutru, pa brzo odlazimo na neku klopu i već spomenute baklave i nazad na spavanje. Sutra nas čeka dug dan.

Baklava u Amanu

Baklava u Amanu

Beskonačno krugova pakla

Sabah rudi, krmeljivi i iscrpljeni napuštamo smeštaj i odlazimo do agencije koja će nas odvesti na konačno odredište ovog putovanja. Ogromne torbe pune raznih potrepština, porodični ljudi, zrelih godina mahom, nekoliko sitnih trgovaca i nas dvojica pametnjakovića se nalazimo u, moram priznati, modernom autobusu. Jedini smo ne lokalci. Put je sasvim običan, ništa specifično u reljefu i okruženju. Mi, naravno, nismo imali vremena da se ranije dogovorimo u slučaju ako nas budu ispitivali. Pa ništa samo se drži toga da smo hodočasnici.

Poslednji dogovor i stižemo na King Hussein Bridge. Granični prelaz sa Jordanske strane, gde nas očekuje jako prijatno iznenađenje. Naime, jučerašnje novce koje smo dali za jordansku vizu dobili smo nazad jer je naš boravak bio kraći od 48h. Bravo braćo moja arapska. Davaj.

Ponoćna igra kod Omara

Ponoćna igra kod Omara

Pečat u pasoš i vraćamo se u autobus koji sada minimalnom brzinom ide ka Alenbey Bridge (granični prelaz sa izraelske strane). Pojas ničije zemlje je neka 4-5 km udaljen i jako me podseća na ono kako su nam opisivali druge planete. Sitan kamen pepeljave boje, brežuljci koji ko zna šta kriju ispod. Koliko se priča o Mosadu kapiram da pola njih spava upravo u ovim brdima i čuva stražu. Otvaraju se vrata autobusa i u mrtvoj tišini izlazimo.

Prva faca koju pamtim je Rambo iz najboljih dana. Neka gerila uniforma, crna marama oko vrata, crna kratka kosa, brada treći dan i rejbanke sa refleksnim staklima, tako da mu ne vidim oči. Puška na gotvs, prst na okidaču. Mulja nešto po ustima (žvaka nadam se) tako da mu ne vidim zube i on je prvi na rasporedu. Ostavljamo rančeve i dobijamo nekoliko nalepnica na spoljnu koricu pasoša i iste nalepnice na ranac. Ulazimo u ogromnu modernu i jako čistu zgradu. Posle par koraka se razilazimo.

Đera prolazi, a ja ostajem na prvom krugu razgovora. Gleda ona moj pasoš, a ja manijak gledam u nju. Nikada se nisam ložio na žene u uniformama, ali ove ovde deluju jako zabavno. Koji je vaš razlog boravka u Siriji, koliko imate prijatelja tamo. „Ako ste hodočasnici“, što sam je ja ubeđivao ne baš uspešno iako sam imao pun novčanik ikonica, brojanice oko vrata i ruke, krst vamo tamo, „šta ste kao isti radili u Libanu, tamo baš i nema mnogo svetinja.“ Dobro de, usput što sam hodočasnik volim malo i da procunjam. Ovo ne traje dugo i riba me pušta da prođem dalje na šta ja odreagujem kao da je sve gotovo. Ali avaj, to je samo početak. Verovatno je ona pripravnik, sada kreće zabava.

„Sačekajte tu, doći će kolega do vas.“

Čekamo. Šta drugo da radimo.

Drugi krug se sastoji u tome što me odvode u neku prostoriju i gde razgovaram sa nekim starijim i nižim likom obrijane glave, bele košulje zavrnutih rukava. Jovana vode u drugu prostoriju. Nemam pojma šta se dešava sa njim naredna dva sata. Inspektor ima na levoj ruci digitalni sat veličine tacne za kafu sa mnogo parametara. Mali računar na ruci. Kapiram da sa istim može da lansira četiri nuklearke dok si reko ašov. Bond Džejms sanja o ovakvom. Jako prijatan i učtiv, a pitanja koja postavlja bodu pravo u bubreg.

Vrti on moju svesku u koju sam zapisivao razne adrese domaćina, njihove telefone, kontakte, hotele i između ostalog naleti na broj telefona Couchsurfera iz Jerusalima kod kojih smo na konaku od večeras. Otkud meni broj telefon nekog Izraelca i zašto imam toliko prijatelja u Siriji. A pečata, Izraelu ne baš dragih zemalja, pasoš mi je pun. Pa šta ću kad sam krivo nasađen. Nalazim se u situaciji da objašnjavam jednom žandaru, opranog mozga kako ću sa mojim saputnikom spavati kod totalno nepoznatih ljudi koji će eto baš nama iz Srbije da ponude smeštaj i to džaba. Kao kada sam objašnjavao mojoj familiji istu namenu. Uredno je zapisao sve kontakte iz sveske, ko zna da li je i kada to proveravao nekada.

Pravi velike pauze, gleda me, skenira svaki moj potez, procenjuje, što me nervira i pravim se kao da sam opušten – a znoj me obliva uveliko. Žedan sam, jer ovo traje već neko vreme i gubim strpljenje, pada mi koncetracija i počinjem biti vidno nervozan. Verujem da mu to nije promaklo.

Uredno je pregledao sve fotografije sa fotoaparata, zaustavljao se na nekim, obično gde je Asad ili nešto vezano za politiku, a po rukovanju istim reklo bi se da ovo radi godinama i to jako dobro. Jako ga je zanimalo kako ja sa svojih 27 godina imam mogućnost da putujem duže od mesec dana? Čime se bavim, koliko zarađujem i sa kim živim. Na ova lična pitanja mi je bilo malo neprijatno da odgovaram. Verovao sam da ako mu kažem da prestanem da radim kada mi se negde putuje i jednostavno odem, da će uslediti novi krug, pa sam izmislio da je restoran u kom radim u fazi renoviranja i da se svake godine u ovo doba zatvori zbog kolektivnog odmora. Jako im je bilo bitno da li ćemo pored Izraela ići i u Palestinu. Na šta sam odgovorio da mene samo zanima religija. On i ne zna da mi odmah po prelasku granice idemo u Jerihon. Kad smo već u prolazu. Kapiram da je saznao sve što ga zanima, uzeo sve brojeve telefona mojih pretpostavljenih na poslu i porodice i srdačno mi se zahvalio na vremenu.

Dobrodošli u Jerihon

Dobrodošli u Jerihon

Nema frke zemo, samo da te više u životu ne vidim. Pre nego što sam napustio ovu prostoriju morao sam ga pitati da li je moguće da umesto u pasoš dobijem pečat na posebnom papiru. Kao što mnogi putnički forumi kažu može i on to potvrđuje. Osmehujem se gospodinu i napuštam prostoriju. Dok čekam da se pojavi Đera iz nekog ugla ili već odnegde, posmatram kolege putnike. Zanimljivo je kako se skrivaju suveniri iz arapskih zemalja. Jedna kosooka kineskinja-japanka, skriva magnete sa Asadovom porodicom u peškir, „arafatku“ stavlja u torbu za fotoaparat. Mnogi se komešaju, a meni prolazi kroz glavu kako nisam kupio majicu Hezbolaha i još koji magnet sa mapom Sirije sa sve Golanske visoravni ili makar porodice Asad na nedeljnom ručku.

Nailazi Đera posle sat vremena. Po njegovom licu vidim da je iscrpljen i da je prošao isti ili bar sličan krug pakla kao i ja. Prilazi i pita me za pečat.

„Pitao sam, ne brini. Dobićemo pečate na posebom papiru i onda možemo kopnom nazad.“

„Super, jer sam se u jednom trenutku i zapitao kako da se vratimo nazad.“

O tome ćemo kada stignemo u Jerusalim sada da sačekamo pasoše i da vidimo Jerihon.

Sjajno, daju nam pasoše napokon i jako srećni odlazimo na šalter po ulazne pečate. Šalteruše su svuda iste, neće me niko ubediti suprotno. Bojažljivo prilazimo i ispričamo svoju priču o pečatu na parčetu papira.

„Naravno, sačekajte malo molim vas.“

Odlazi negde te se vraća neka druga kojoj ponavljamo priču.

Bang. Šljas. U pasoš pečat jedva da staje na stranicu.

Gore pomenuta šalteruša sa osmehom i svom svojom snagom uništava naš san o povratku kući kopnenim putem i predaje nam naše osakaćene putne isprave. Gledamo se u neverici, dok nam ona želi srećan put. Ćutimo. Ostaje samo da pokupimo svoje rančeve i krenemo dalje. I dalje čekamo. Rančevi dolaze posle nekog vremena.

Proveli smo ovde nekoliko sati, umesto da stopiramo kao što je bila zamisao, iscrpljeni ulazimo u prvi autobus za Jerihon. Kasnije primećujem da su mi ranac spakovali istim redosledom kojim sam i ja pakovao stvari. Sve je u kontroli, bezbednosti i strahu i moći.

Izraelska viza

Izraelska viza

Umijada džamija

Umijada džamija

Prijatelja Omara i deo njegove porodice smo poslednji put videli u Novom Sadu, gde su boravili nekoliko dana. Došli su kao i većina njihovih zemljaka, preko Turske, Grčke, Makedonije. Danas žive u Beču da ne kažem Vijeni. Uče jezik i navikavaju se na nov život u metropoli. Tamo je zakazano sledeće ispijanje matea i dugi razgovori. O religiji naravno, ratu i Asadu. I neke lepše teme. Falafel na primer.Za mene je ovo bilo prilično neprijatno i opet zanimljivo iskustvo. Nama je bilo interesantno i uzbudljivo a ovim ljudima ovde je to svakodnevnica. Da li je sve ovo vredno, da te putnici i prolaznici kroz zemlju po ovome najviše pamte?

Po dolasku u Jerihon, za razliku od izraelskih policajaca ovi su čak izrazili želju da se sa njima fotografišemo i pozvali nas na čaj.

Ispričali se kao stari prijatelji, uputili nas gde da jedemo i na rastanku se izgrlili,ok su nam komšije tražile dlaku u jajetu.

Ko je ovde lud?

Vladimir Bojović

Vladimir Bojović

Hadži kuvar, skitnica, meraklija i igrač.

Pročitaj još
Tbilisi je Glavni grad Gruzije u koji smo došli u sred leta i tada odiše…