Tri priče o Novoj godini

Prazan voz, nigde nikoga -idealno za proslavu Nove godine
Prazan voz, nigde nikoga -idealno za proslavu Nove godine

Ovaj putopis je nastao sada već davne 2013. godine i kada je objavljen izazvao je burne reakcije u javnosti. Sastoji se iz tri dela i četvrtog koji je dopisan za ovu priliku. Naime, iako je prvi deo prošao relativno mirno, drugi deo je ostavio traga, pogotovu jer u to vreme retko ko u Srbiji je znao za dešavanja u Makedoniji i projekat Skoplje 2014. Tada sam prvi put saznao da postoje botovi, to jest, organizovana skupina ljudi uglavnom zaposlenih u javnim preduzećima, koja zarad opstanka na tom mestu ili za dodatni novac piše negativne komentare ispod tekstova, sve u svrhu formiranja javnog mnjenja, a ne radi običnog marketinga u smislu pisanja pozitivnih komentara zarad pospešivanja prodaje neke robe ili usluge.

Da ne dužim dalje, o reakcijama na ove putopise ću naknadno pisati, a sada pročitajte uvodne tri priče kako su napisane u originalu, koje su zapravo prva od tri priče, a transliterovane su u latinicu jer mi je tako naređeno, te teška srca kvarim autentičnost originala i svog izraza.

Priča prva: Voz prvi

Voz za Sofiju, leta Džaovog 2012. Avgust mesec, a voz je, nevezano što je avgust krenuo u 21:50č, jer tako kreće svaki dan. U kupeu sede tri muške prilike i lože ljude da nema mesta iako ima tri pride na kom planiraju da smeste noge. Skupina od tri čoveka, koja je po aktuelnom zakonu dovoljna da formira svoje udruženje građana, to ne čini, već pušta nepoznatog mladića u kupe.

Nepoznati mladić sluša razgovor ove družine čiji je sastav Jovan Hadži, Vlada Hadži Kuvar i pisac ove priče u pokušaju, tj. ja. Trojica, kojima već znate imena pričaju o putovanjima. Sva trojica putuju u Istanbul, s tim što prva dvojica produžavaju dalje u Irak.

U neko doba, poče priča o Novoj godini i gde je valja proslaviti. Nepoznati mladić ćuti, sluša, deluje kao da bi nešto pitao, al’ verovatno mu je zanimljivo da sluša priče o Siriji i Izraelu. Zanimljivo mu je verovatno zato što Sirija više ne postoji.

Priča o Novoj godini je otišla van svojih tokova kada su počeli da se nižu predlozi da to bude na vrhu neke malo poznate srpske planine, Vladičinom Hanu, Trgovištu itd.

Tada mladić izusti rečenicu koja je promenila naš pojam bizarnosti, te reče:

„Zašto ne dočekate Novu godinu u vozu? Ja sam iz (nekog mesta usput) i prošle godine sam putovao istim ovim vozom 31. decembra, a svi kupei i ceo voz su bili potpuno prazni!”

Klik – čulo se u našim glavama i to je odjeknulo toliko jako da voz umal’ dispadne iz šina.

Ideja beše uzeta u razmatranje i ostala je u zapećku naše svesti. Ipak je avgust, ko zna šta će se još izdešavati do Nove godine, a s obzirom koliko šamaramo jetre, mislili smo da neki od nas neće opstati kao humanoidne jedinke do tada.

Priča druga: Žurka u Pazovi

Novembar 2012. zima Džaova. Mesto dešavanja je Nova Pazova, žurka povodom useljenja u sveže renovirani sprat/slikarski atelje. Sluša se čudna i preglasna muzika, što je nebitno za ovu priču, ali je bitno autoru ovog teksta da bi u svojoj glavi napravio mentalnu paralelu.

Hadži Jovan, u primetnom smanjenouračunljivom stanju prilazi grupici koja stoji kod stola na kom stoje kiflice i rakija te upita direktno:

„Hoćemo li u voz za Novu godinu?”

U glavi vašeg pripovedača tada se javi nemir, jer je praktično i zaboravio priču iz voza, tj. pominjao ju je nekad u stanju teškog hipsteraja.

Ostale prilike na žurci stadoše praviti planove, da odobravaju akciju i da l’ zato što su pili rakiju Jovanove babe, pristadoše „na keca”.

Ideja beše da se krene vozom u 21:50č 31. decembra, ali gde dalje tek se formiralo mišljenje. Pošto se deo tog voza u Nišu dalje odvaja za Sofiju, a deo za Skoplje, Jovan reče: „Ajmo u Skoplje, kapiram da nema ništa smešnije od toga!” Klimnusmo glavama, čak formirasmo i rute da ko može produži za Solun, odatle na Krf pa trajektom za Dubrovnik i odatle za Beograd.

Dogovor i dalje nije zvaničan, više je u formi „eto, jaka je fora”.

Prenoćismo u Pazovi, a alkoholna isparenja ostadoše iza nas da dezinfikuju palanačke ulice.

Priča treća: Voz drugi

Dve nedelje pred Novu godinu, počeše vašem pripovedaču da stižu čudne poruke, a sve su glasile slično: „Je l’ idemo u Skoplje?”, „Kol’ko je karta?”, „Daj neki hostel” itd, a pošto je dotični, vičan epici, bio vasceli dan na poslu, stigao je taman na deo kada beše sve ugovoreno. I voz i hostel i broj ljudi.

Dakle, nas dvanaest je trebalo da ide, s tim što jedan/a otpade tako da je definitivno bilo 11 ljudi koji su krenuli praviti svoj festival bizarnosti.

Svih tih dana pred Novu godinu, na pitanje „Diš za Novu?”, odgovarao sam detaljnim planom. Vernici su se krstili, agnostici su se smejali, a ateisti su počeli da veruju u Džaa. Meni nije ništa delovalo čudno, jer sam znao s kim idem i da najgore što može da mi se desi je da radnjom slobodnom u svom uzroku skočim go u Vardar. Dakle, provod je bio zagarantovan.

Dan je 31. decembar oko podneva. Pripovedač vičan epici, nekada i lirici, a zapravo to sam ja, pakuje stvari koje se sastoje od gaća, čarapa i pošto je zima – trenerke za ispod pantalona i nekoliko dukseva pride. Kupuje duvan, sprema sendviče i uzda se u svoje kolege da će poneti rakije jer je njegova zaliha presahla, a u nedostatku vremena nije imao gde da nađe dobru. Jeftin izgovor za grebanje od drugih.

Poslednji dogovori s Vladom Hadži Kuvarom su utanačeni te se nalazimo na Trošarini i zajedno tramvajem idemo do železničke stanice. Ista je prazna, ali tu su naše kolege koje krase rančevi na leđima, flaše u rukama i umerena doza dranja koje odzvanja o mermer.

Kafana na železničkoj stanici

Kafana na železničkoj stanici i poslednje pripreme pred put pko 21č: Mukica, Vasko, Vlada, Višnja i pripovedač vičan koječemu

Zagrevanje Demi vodom

Zagrevanje Demi vodom

Sedamo u staničnu kafanu da napravimo konačni dogovor. Iako sam bio za kupovinu karte, jer sam pored toga što sam vičan epici, lirici i ostalom na -ci i gospodin čovek, većina beše da pare damo kondukterima na licu mesta, što se u opštim uzansama zove „dogovor”. Tako i bi.

Ulazimo u voz koji kreće u Novu godinu. Kao što je naša analiza zasnovana empirijskom istraživanju nepoznatog mladića iz prve priče pokazala: voz je bio prazan. Kupei su mogli da se biraju i za svakog je bio bar po jedan. Milina.

Pijemo i pevamo. Dva kupea koja smo zauzeli izgledaju baš kao što izgleda žurka. U ponudi hrane behu kiflice, lenje i carske pite, sitno naseckana (možda najbolja koju sam jeo) dimljeno-barena slanina, šunke i kuleni. Piće razno, al’ pored piva koje beše uljez, rakija je držala veče. I njih beše raznih. Međutim, rakija Jovanove Hadži pokojne Babe i rakija Đorđa iz Sente zvana „Demi Voda” (jer beše u flaši od destilovane vode) su ono čega se sećam i što je obeležilo čitav put.

Prazan voz, nigde nikoga - idealno za proslavu Nove godine

Prazan voz, nigde nikoga – idealno za proslavu Nove godine, foto: Đorđe Matić

Deo ekipe iz voza

Deo ekipe iz voza

Pevanje u vozu sa različitim talentima

Pevanje u vozu sa različitim talentima

Čašice za rakiju

Čašice za rakiju, lake i prenosive

Mnogo dobra slanina

Mnogo dobra slanina

Još posluženja pa Nova godina je!

Još posluženja pa Nova godina je!

Kada smo kod geografskih odrednica, valja napomenuti da smo skupljeni s koca i konopca, tako da kada nas je neko pitao „Odakle smo?”, odgovor beše: Novi Sad, Beograd, Senta, Zrenjanin, Pazova itd.

Kako opisati zezanje u vozu? Nikako, al’ pametnom je dosta reći da je bilo presmešno i fenomenalno, a detalji su nepotrebni i ovaj već sada gledajući kol’ki je tekst, odužili bi toliko da i ovo malo što je do sada stiglo sa čitanjem, a nije odustalo, preispitaće svoje slobodno vreme i zaludno trošenje istog.

Nekoliko detalja: U 23č trčimo kroz prazan voz da nađemo nekog Bugarina, jer kod njih je vreme +2 u odnosu na selo pored Londona, tj. Grinič te nalazimo jednog pospanog i čestitamo mu Novu godinu.

Voz staje u Velikoj Plani. Odbrojavamo čuveno 10… 9… 8… pa koji tren ponovo brojimo jer nam nisu usklađeni satovi, al’ čuveno „nula” i „Srećna Nova godina” nije izostalo. Ljubimo se, grlimo, nazdravljamo, pevamo. Svi ulazimo u jedan kupe i shvatamo da je ipak tesan, ali veselo je.

Trčimo opet kroz voz do Bugarina da mu sada čestitamo našu Novu godinu. Čovek taman opet zaspao i viče „Hvala, hvala!”, verovatno se pitajući na maternjem: „Ko su, be, ove budale, be?”

Tako, kad me neko pita: „Dis bio za Novu godinu?”, odgovaram k’o iz topa: „U Velikoj Plani!”, mada pojasnim i ovu priču koju upravo pišem.

Koji minut posle, iz mraka voznog hodnika pojavljuju se Hadži Jovan i Mukica obučeni kao Deda Mrazovi i dele nam poklone! To je bio njihov interni dogovor iznenađenja i iskreno, svi smo bili iznenađeni, pogotovu kada su nam sedeli u krilima i pitali: „Da li smo bili dobri ove godine?” Da priča ima bizarniji ton, Mukica je na dedamrazovskoj kapi imala napisano 2005.

Lažni dedamrazovi

Lažni dedamrazovi

Kuvar i dedamrazovi

Kuvar i dedamrazovi

Svako je dobio poklon od dedamrazova

Svako je dobio poklon od dedamrazova

Gužva u kupeu

Gužva u kupeu

Jedanaestoro u kupeu

Ljudi se vesele u kupeu u vozu za Novu godinu, to nije ništa čudno

Po redu vožnje smo u Nišu bili nešto pre tri. Čujemo odvajanja vagona za Skoplje, a to smo mi. U Nišu kupujemo regularne karte do Preševa – povratne, jer su se kondukteri pokazali kao gramziva đubrad, a ako već imamo popust od 30% za grupu i time još plaćamo porez na uslugu, učinili smo svoje prvo dobro delo u 2013. godini.

Veselje se nastavlja, ali se i leže na spavanjac. Iako ima mesta koliko god, ipak svi spavamo u svojim kupeima. U vozu grejanje radi prejako, prozori su na polovini i luftiraju/lade nas.

Dremka

Dremka

Malo jača dremka

Malo jača dremka

Kumanovo. Dobrodojdovte vo Makedonija

Kumanovo. Dobrodojdovte vo Makedonija

Nakon dremke, budimo se tik pred granicu, vadimo pasoše, neki i lične karte i čekamo carinike. Nikakvih problema nema, nastavljamo dalje i nakon sat vremena i 200 dindži makedonskom kondukteru, stižemo u Skoplje. Koje ima mikroklimu.

Video

Za potrebe prve Putospektive sačinjen je kratki video koji delom dočarava atmosferu s putovanja

Tekst je prenet sa ličnog bloga, a autor je član Društva putnika Srbije

Uroš Nedeljković

Uroš Nedeljković

Advokat i putnik. Kada ne putuje zastupa, kada ne zastupa putuje. Shvatate koncept.

Pročitaj još
Aviokompanija Cham Wings želi da poveže Damask sa Beogradom i to već od 1. juna…