Varanasi, Indija
Varanasi, Indija

Jutarnja magla, pomešana sa dimom i smogom obavija lavirinte uličica koje vrve od ljudi. Neki od njih izgledaju kao da se nikad ne pomeraju odatle, dok drugi u svojim malim radnjama prodaju duvan u kesicama, šampone na komad, kolače od bivoljeg mleka, korpice sa cvećem… Treći leže na ulici okruženi smećem i kravama, tek toliko uočljivi da ih ostali mogu zaobići.

Tonsura

Tonsura

Nesnosni smrad mokraće i kravljeg izmeta proždire nozdrve. Uska kaldrmisana ulica vijuga uzbrdo. Gomile naslaganih i razbacanih komada drveta nazire se između napuštenih zgrada, koje uteruju strah u kosti. Na tri sprata, bez prozora, unutrašnjosti čađavih od dima. Pred ulazom u Manikarnika Gat, mesto gde hindu vernici spaljuju mrtve, čovek sedi na pločniku, dok mu drugi britvom obavlja tonsuru, čin brijanja glave nakon smrti starijeg člana porodice. U znak žaljenja, žrtvu bogovima podnosi, najstariji sin. Njima sleđa prolazi šestorica mladića, noseći telo, pokriveno crvenim i naradžastim, zlatnim maramama, na nosilima od trske koja su okićena cvećem. Pevaju hipotišuću pesmu. Još jedna grupa ide iza njih. Samo ih donose. Još uvek sveže. Ruka starije žene visi sa strane. Čovek bez oka, šepajući, gura se kroz prolaz, kao da žuri da što pre umre.

Došao je u najvažniji od sedam svetih gradova u Indiji, Varanasi. Smestio se u jednu od onih kuća, gde bi mogao da odmori pre počinka. I to se plaća. Prikupio je i novac za sandalovinu, najbolje drvo na kojem telo može da sagori. Njegov miris prikriva miris ugljenisanog ljudskog tela. Kažu, to najodvratniji miris… Miris smrti… Možda zato što smo kukavice… Ovaj čovek nije, njemu je svejedno na kom će ga drvetu spaliti, ali iz poštovanja prema porodici, uspeo je da uštedi za najbolje i učini ih ponosnim. Ima petoro dece, od kojih je jedna kćerka, za koju je jedva prikupio miraz. Žena ga je molila da joj dozvoli da taj put ne prekine trudnoću. Nerado je pristao, ali imao je već četiri sina, pa se povinovao njenoj želji. Ipak, i ona je žensko. Devetnaestoro unučadi, dva praunuka. Star je 70 godina, iako izgleda kao da ima barem deset više. Težak život stalno upregnutog vozača rikše ostavio je posledice. Jako sunce. I poneki preskočeni obrok.

Koža mu miriše na masalu, pantalone su mu boje kumina, a stara, prljava košulja boje crne soli, nazire se iza ogromne ešarpe boje cimeta. Da li je išao da vidi mesto gde će biti spaljen, da vidi užurbanu, a ipak dugu pripremu tela za spaljivanje? Da li mu se između plavičastog dima ukazao bog Šiva, kako raspliće kosu stvarajući iz nje svetu reku Gang? Da li je Šiva verovao da će ova duga reka primiti sav taj ljudski pepeo, ostatke nespaljenih kostiju, sapunicu sa veša, koji peru na njenim obalama, smeća koje klizi u njenu utrobu kao da je ona sveta korpa koja prima sve otpatke verujućih Indijaca.

Sveti čovek Sadhu

Sveti čovek Sadhu

Ulice Varanasija

Ulice Varanasija

Sveti čovek zvani Sadhu, umotan u narandžasti plašt sedi pokraj stepenica u prolazu, nadomak reke. Mršav, gibak, duge brade i još dužih dredova, sedi u lotus položaju i mantra. Okružen je slikama bogova. Bog Hanuman, prikazan sa glavom majmuna, bog Ganeš, sa glavom slona, Brama sa četiri glave i četiri ruke, Jama, bog smrti. Par slika plavog boga Šive, bezgraničnog, transcedentnog, nepromenjivog, kao što je i ovaj grad u poslednjih par hiljada godina. Pored njega je položena ćasa za priloge, a u ruci mu je veliki džoint, koji su mu donela dva mladića, koji sede sa njegove leve i desne strane. Seda pored njih i strpljivo čeka svoj red. Stavlja deset rupija ispred boga Jame. Stotine misli mu prolaze kroz glavu. Zbunjen je. Razmišlja kako nikad nije ni imao vremena da razmišlja. Život mu se svodio na danas i sutra. Od malih nogu se sa ocem vozio u rikši. To je bilo njegovo nasledstvo. Otac je bio srećan što može da mu pokloni svoju rikšu koju je za života otplatio. Jedne večeri vozio je kući lepu devojku. Bila je ćutljiva, ali njihovi nevini pogledi govorili su više od reči. Bila je to ljubav na prvi pogled. I dugo iščekivanje. Poverio se ocu.

– „Ašutoš, to je kvart bramana, to je nedostižno za nas, za tebe, zaboravi na to. Majka i ja smo ti našli devojku. Iz fine je porodice, svideće ti se.“

Plakao je kao malo dete, dete od 18 godina. Znao je da roditelji žele najbolje za njega. Bila je tiha, nežna, blagog pogleda u očima. Pratila je svaki njegov pokret kao senka. I sada ona neće moći da prisustvuje njegovoj kremaciji. Ženama to nije dozvoljeno. Davno mu je majka pominjala da žene umeju da plaču na sahrani, a ženske suze kao i ostale tečnosti su nečiste. Kako je to tužno, pomislio je. Omamljen, lagano je ustao, zahvalio se naklonom glave i teturajući se nastavio da šeta uz reku.

Gang je miran, na površini krivudav kao Šivine lokne, dovoljno mutan za sve što skriva u sebi, sa mnoštvom malih čamaca nasukanim na obalu. Na širokoj obali suši se šareni veš, koji su perači oprali, udarajući ga snažnim pokretima o kamen kraj reke. Brojne stepenice po kojima skakuću majmuni, vode do šarenih kuća ili na gatove. Gatovi predstavljaju prilaz svetoj reci ili izlaz u neku od uličica koje vode do grada. Zalutavši stigao je do travnjaka na kojem je guru, organizovao meditacijski koncert. Seo je da posluša umirujuću muziku. Utonuo je u blagi san, kada je guru ustao da prošeta među njih. Poštovaoci su počeli da mu ljube stope, dok im se on tiho zahvaljivao. Ne, nema potrebe za tim, kao da im je govorio. Ne, nema potrebe za tim, kao da je on mislio. Ustao je. Spustio se par metara niže i naišao na jedan od hiljade hramova, koji postoje u Varanasiju. Tek par metara dugačak hodnik koji vodi do prostorije koja liči na oltar. Pod je mokar, a sa plafona, koji je na pedalj od glave, vise mesingana zvona. Jedan korak, jedno zvono.

Spaljivanje mrtvih na reci Gang

Spaljivanje mrtvih na reci Gang

Reka Gang u ranu zoru

Reka Gang u ranu zoru

Devojka u sariju ravnomernim pokretima lupa kuglu u zvonu, od prvog do poslednjeg, pa onda ispočetka. Prilazi oltaru, na kojem sveštenici izvode ritual vrteći u ruci sveće i „mor pankh“, perje svete životinje, pauna. Oseća udarce zvona u utrobi i buku u glavi. Dok se ljudi guraju da prinesu darove božanstvu, on shvata da su njegovi dlanovi prazni. Nikada nije ušao u hram praznih ruku. Da li je molitva besplatna, zapitao se… Stidljivo je izašao, ali ga je sveštenik koji je bio napolju uvukao u drugu prostoriju. Kleknuo je podno svetog kamena i ponavljao molitve za njim. Dodirnuvši mu glavu sveštenik ga je blagosiljao, stavljajući mu narandžasto crveni prah na čelo i končić oko ruke.

Ganga Aart

Ganga Aart

Sunce je zašlo i označilo početak rituala Ganga Aart, posvećenog reci. Rituala, za koji se čini da ovde nikad ne prestaje. Mnoštvo vernika iz cele Indije, i ništa manje turista iz celog sveta, skupilo se da bi prisustvovalo ovom činu. Publika je posedala na stepenice, neki su zauzeli mesta na čamcima da ritual gledaju spreda dok oni nemirnog duha stoje ili šetkaju. Četiri sveštenika izvode ritual, sa mirišljavim štapićima i lampama sa upaljenom svetom vatrom, jot. Pokreti su im usklađeni sa muzikom. Po Gangu plutaju korpice sa svećama i cvećem, koje su mu vernici posvetili. Stariji Englez, igrajući se sa malim Indusom, ponavlja reči pesme. Pokušavajući da prođe između ljudi, prodavaca, krava i pasa koji ga prate u stopu, ne bi li izbliza pogledao ceremoniju, zapinje i pada, ali kao da ga niko ne primećuje. Ritual se nastavlja i postaje sve glasniji. Jedna žena počinje da vrišti, te ljudi počinju da prave krug oko njegovog tela.

Varanasi

Varanasi

Varanasi (Benares) je najsvetiji hinduski grad. Nalazi se na reci Gang u indijskoj državi Utar Pradeš i predstavlja jedan od osam svetih hinduskih mesta i jedno od četiri mesta koje hodočaste budisti. Ne zna se tačno kako je grad osnovan, ali po legendi grad je osnovao Šiva. Varnasi je od najstarijih stalno nastanjenih gradova sveta, a Budina prva propoved je bila u obližnjem gradu Sarnatu. Godišnje ga poseti više od milion hodočasnika, a u njemu se nalazi hram Kaši Višvanat, za koji se smatra da sadrži jednu od reikarnacije Šive.Njegov najstariji sin, koji ga ceo dan traži, ugleda ga. Onaj sin koji je po Hindu tradiciji zadužen da obavi sve u vezi sa njegovom sahranom, uključujući i samo spaljivanje tela. Isti onaj sin koji je nasledio njegovu rikšu kada je on posle nesreće u kojoj je povredio nogu, zaradio gangrenu, jer nije imao novca za posetu lekaru.

– „Oče, oče!“, povikao je, ali otac se nije pomerao.

Tek blagi osmeh nije silazio sa njegovog lica. Ispunila mu se želja da umre u Varanasiju i ostvari mokšu. Konačno oslobađanje od ciklusa smrti i ponovnog rađanja.

Možda jednostavno i nije bio dovoljno hrabar da pokuša sve ispočetka.

Pročitaj još
Firma Henli i partneri duže od decenije sačinjava listu na globalnog rangiranja država u skladu…